Бесмртност на кућном прагу

…Старац је умро на прагу туђе куће, али то је била кућа у којој се родио и одрастао, његова родна кућа, а продата. А он је ту ушао у двориште и умро, како је и рекао: „умрећу у родној кући”.

„Отуђеност” је усамљеност и пакао људи „пролетера” (што је у Римљана значило: човек без родне куће, дома и завичаја, искорењен, отуђен).

Завичај и родна кућа имају тајно дејство: да изазову осећање бесмртности, континуитета присуства предака, непролазног детињства човекова. Зато старац жели да ту и умре.

Нема никаквог „раја”, чак ни Небеског царства на земљи изван завичаја и завичајности.

Завичајност је медитеранска вредност (полис, богови завичаја, обоженост свега у завичају). Рај је – завичај (а не утопија, бескласно друштво и правда „империје”).

Завичај није предео, него трансценденција: предањем преображени предео, духовни свет, празнично огњиште, трпеза и простор, светиња као храм…

*

А смисао? – Упорна, стална и активна градитељска и домостројна одбрана своје (националне) историје, уз градњу школа, манастира, обданишта, задужбина…

Смисао је: очување ЦЕЛИНЕ: сабор места – Ердут, Даљ, Борово, Вуковар… – у ЕРДАБОВУ.

Жарко Видовић, Романи Ђорђа Оцића [одломак]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.