Напуштена

Осетили пацови да им је кућа на располагању. Патосано двориште прошарано на више места црним ископинама у виду кртичњака.
Кућа препуштена самој себи и злом ратном времену. Усамљена. Пацови још не улазе у закључане собе, али су патос намирисали.


*

Кућа је после тога продата човеку који ће о њој водити бригу као о живом бићу. Кућа и јесте живо биће, има душу.
Напустио сам кућу и изградио нови кров над главом онако како је моја мати пожелела и рекла.

*

Пацова више нема у нашој кући; одселили су се тамо где нема живе душе.

Срето М. Батрановић, Кућа на продају,
из књиге Тестамент [одломак]

Светлосно море

Поље у које смо јутром ишли било је пожњевено, пусто, немило, покривено стрњиком, а ми боси. Данима су ми бридели табани и севало ми пред очима од оштрих убода. Трпео сам, јер ми је речено да другачије не могу бити учен и богат и, не усуђујући се обазирати, живео у страху од пустоши и самоће. Сем нас троје никога у пољу није било. Само двапут, трипут, неочекивано, ту, пред нама, као измишљене, узлетале су и стрмоглавце падале шеве, чудећи се оне нама и ми њима. Чинило ми се да ничега на свету нема осим сунца. Оно је било тако велико да бих зачас обневидео када бих се загледао у стрњику по којој смо тражили зрна овса. Губио сам се у светлости као у светлосном мору, које није обухватало само мене, већ цео свет. Први пут сам тада осетио срећу од нестајања.

У подне, склонили бисмо се под дрво, једино у свем пољу, да ручамо под њим, а ручали бисмо хлеба и ораха. Једном заувек научивши цео дан радити и размишљати, ни за чим нисам чезнуо колико за нерадом.

Одрастао, сатима сам знао лежати на трави, окренут лицем к висинама и, не желећи никуд ићи и никог срести, склопљених очију, бити блажен што ме пржи сунце и, слушајући из села звоно где некога оглашују и, у суседном вионграду где певају копачи, осећати се делом земље и бити срећан што има нечег с чиме сам једно. Сит читања, писања, гледања, слушања, желео сам да ме нестане, – да ме нестане у облацима, у сунцу, у љубави, у срећи, а потом опет да се на земљу вратим и поново живим.

Милан Кашанин, Страница мог живота [одломак]

(Изабрана дела, књ. 8, 226)

Беле Барток бб (дугодневица)

деди и баки

На распусту, у Планини,
табанамо, босих ногу,
горе-доле, по прашини,
коју, потом, к’о облогу,

стављамо на болна места:
згуљен палац, лакат здеран…
Ка сурдуку, затим, сместа!
(Памћење је ћудљив деран

што тумара, неопрезан,
и разгрће старе страсти…)
Умрљане од пекмеза,
мусаве од леба-масти

стрељају нас дедин поглед
и бакини приговори:
Докле тако? Унедоглед!
Обуј шлапе и не нори!

Сви у крпе након прања!
Пред сан снажним ударцима,
уз јауке и дерања,
боримо се с комарцима.

Гледамо кроз шалукатре
(поређани чело-ногу)
удаљене бачке ватре
како трепте у излогу.

Горан Дакић

Беле Барток бб (краткодневица)

деди и баки

Јутро. Минус. Соба хладна.
Утопљени под јорганом
не слушамо цревца гладна.
Бака млеком и кајганом

позива на устајање.
Потом носи пеку, чварке.
(Мени: Једи! Сестри: Јање!)
Уз фруштук и прве чарке

крећу ситно испод стола.
Деда остраг маже санке.
Горан, Нина и Никола
– по моделу из читанке –

низ косину према цести
јуре као суманути.
Тако ваздан, до бесвести,
клизе сати и минути…

Промрзнуте ноге, шаке
враћају нас до шпорета.
Под крилима снене баке –
дедина се грије чета.

Ноћ већ нову битку иште.
Налик боју чаробњака
кревет поста борилиште:
ко ће лећи до димњака?

Горан Дакић

Рукопису у походе

Године 1994. завршио сам рукопис свог првог романа. Мој издавач је покушавао да пронађе прикладног рецензента. „Имам у виду једног писца из Београда”, казала је Љиљана Пекић. „Из нашег је краја и бави се сличним темама. Али избегава да узме рукопис. Сумња да је реч о озбиљном делу и зато не жели да се обавеже. Плаши се да је реч о некаквом надобудном скрибоману.” Све док једног дана ипак није успела да му напросто утрапи рукопис, уверавајући га да је дело вредно пажње.

Недељу дана касније, негде о Божићу деведесет пете, Ђорђе је закуцао на моја врата. „Дошао сам да видим војника који уме да пише”, рекао ми је када смо се упознали, након што је, промрзао а оставши без превоза, уз стрепњу да ме неће наћи, коначно успео да дозове нас домаћине са, у мркли мрак увијене, пусте и разрушене улице. Није ваљда, помислих, потегаo из Београда, због мене и мог рукописа. Мора да постоје важнији разлози за његов долазак. Но, пошто сам га боље упознао, схватио сам да за њега не би било нимало необично да је због рукописа одлучио да седне у аутобус и крене наслепо у потрагу за аутором. Тако сам, изнебуха, са чуђењем, али дубоко поласкан, упознао творца ердабовске саге.

Бранко Бубало, „Оцићево Ердабово” [одломак],
из зборника Повратак у Ердабово