Obnova duše

kuca-mm-sad

Milankoviću

Crveni se obraz tvrdi
Ošamaren mnogo puta
Prošlost dugo, tiho, grdi
Da se knedla već proguta

Progovori, kaži, reci
Najgori smo od svih bili
Ne ostavljaj zavet deci
Da pronađu šta smo skrili

Ovamo ih sve dovedi
Nekʾ se sete, ako znaju
Šta nam i koliko vredi
Genije u zavičaju

Odavde se dobro vidi
U sred noći, kʾo po danu
Onom ko se sebe stidi
Zadužbine sve propaʾnu

Nek se seti otadžbina
(Zaboravlja mnogo toga!)
Di su vredna deca njina,
Velikana jednog svoga

Obnavljajućʾ kuću tvoju
Umivamo obraz svoj
I vraćamo zvezda roju
Omiljeni prizor tvoj

Dunav plavi kako teče
Pored doma rodnog čuješ
Zvezdano kad padne veče
U zvezde nas s pravom kuješ

Kuća tvoja opet stoji
Kao nekad (čak i bolja)
Brodove i zvezde broji
Ispuni se viša volja.

Srđan Orsić

kuca-mm-nekad-i-sad

Razvaline zadužbine

kuca-mm-nekad

Milutinu

Nad sokakom noć već pada
Sliku pendžer uokviri
Duša svakom trudu rada
U baščici cveće miri

Šetaš se i klavir čuješ
Po dirkama plešu ruke
Spoznaji se obraduješ
Brojevima pišeš zvuke

Sa prozora Dunav gledaš
I beležiš brojke, slova
Razmišljanju sav se predaš
Čarobna je izba ova

Sve je lepo, sve je lako
Nema toga što sʾ ne može
U kući je ovoj tako
Saznanja se stalno množe

Da lʾ su zvuci divni stali
Kad nestade lakog hoda?
Zaključci su svi nestali
Odnela ih Dunav voda

Ruševina samo stoji
Laste ispod krova lete
Vreme sudbu svima kroji
Senke znanja s pravom prete

Srušila se zbog nemara
Pravo na nas kuća tvoja
Ostavivši nas bez dara
Kʾo mi nju bez kućnog broja

Ja te molim, ako čuješ
Oprosti nam, vredni nismo
Da nas među zvezde kuješ
Porušismo sve što bismo.

Srđan Orsić

Granica Astronomovog parka

obasjani-dunav

Idite Dunavom dok ne stignete do mesta gde se Drava uleva u njega i savija njegov tok od zapada ka istoku; pođite Dunavom još malo dalje, dok, posle jedre okuke, ne poteče jedno kratko parče reke od severa ka jugu. Tu, na njegovoj desnoj obali, leži Dalj.

Granica moga podivljalog parka je, kao što sam već rekao, sam Dunav. Njegovo ogledalo leži, doduše, i pri najvećem vodostaju, dobra tri stasa ispod moga zemljišta, ali to ga ne sprečava da on ovo, i bez zuba, ne nagriza iz godine u godinu. Davno je već kako je izgrickao onu tarabu koju su moji roditelji podigli duž njegove obale, da joj se mi, deca, ne bismo približavali. Odneo je i onaj drvored okruglih akacija, zasađen na dva koraka pred tom tarabom; samo još jedno jedino stablo njegovo visi, pretureno, ali pridržavano za obalu svojim žilama, i kupa svoju krošnju u talasima koji će ga skoro progutati.

Tako mi Dunav odnosi, malo po malo, i poslednje ostatke moje očevine. Ali ja se ne srdim na njega – a kako bih i mogao! Koliko puta me je okupao i osvežio, koliko mi je mesečina razmenio svojim talaščićima u zlatne dukate, koliko sam snova prosanjao u čamcu što ga je on ljuljuškao!

Milutin Milanković, Kroz vasionu i vekove [odlomak]

Očima dečaka

IMG_9661

     Pred jutro sam se probudio iz teškog i nemirnog sna.

     Kroz prozor je dopirao zvuk crkvenih zvona. Bio sam iscrpljen kao da nisam spavao, ali umiren i zadovoljan. Možda će činjenice koje sam prikupio radi rešavanja slučaja pod istragom ostati neosmišljene i bezvredne, ali meni je rano jutarnje buđenje donelo puno značenje onog čudnog osećanja koje mi je uzelo miran san. Sad ono više nisam osećao samo u nosnicama i na koži. I gledao sam ga i slušao. Gledao sam očima dečaka velike bleštave lustere u erdabovskoj crkvi, Patrijaršijskom dvoru i u Gospodinovoj kući, kružio sam detinjim pogledom po ikonostasu i freskama, po portretima Gospodinovih predaka, slušao muziku zvona sa seoske crkve. Dečakovi bosi tabani osećali su dodir hladnog i glatkog poda u Gospodinovom domu. To nešto je dubok i otegnut glas Gospodinov i blago, sažaljivo milovanje po kosi meke ruke Gospođine kojoj je dečačić donosio mleko i sir i koju je pozdravljao sa „ljubim ruke milostiva”; nešto su i vrhovi prstiju na voštanoj sveći, na darivanom srebrnjaku i ukradenom dukatu, to je divljenje i strahopoštovanje prema plemenitom metalu, otmenoj raskoši, lepoti, svetinji, moći.

     Zaboravljeni doživljaj davnog detinjstva sve više je okupljao i povezivao većinu činjenica što sam sakupio u dvorcu i oko njega.

Đorđe Ocić, Istraga [odlomak]

Neodoljiva čar nedokučivosti

ravnica

Ti na mojoj ravnici ne možeš izrasti iznad niskih krovova da preko njih gledaš, jer ti se zemlja uglibi pod nogama, i ti upadaš do pojasa. Ona ti daje u šake svoj mikrometar, kojim se samo naši klipovi mogu meriti, ona ti pruža suzno drvo, s jednom ili najviše dve žice, na kom se samo njoj razumljive melodije, bez modulacija, mogu izvoditi, ona ti usisava rečnik kojim se samo u našem mračnom čardaku opipljive stvari mogu zvati. Njena je ljubav strašna, i kada te ona zanese i pretopi u sebe, ti više ništa drugo ne možeš voleti, samo ono što je njeno, i ništa drugo ne možeš stvoriti, samo ono što ona voli, što ona razume, što ona potrebuje, i niko više na svetu. Moja zemlja ne trpi genijalnost, jer genije je svačiji, i jer je ona pravedna mati, – tu je njena čarobna moć, – ona voli svu svoju decu podjednako, i neće ničiji glas da krikne više ostalih. Moja zemlja živi svojim životom i ne haje za celi ostali svet, ona ima svoju istoriju i svoje smerove, kojima ona sve pokorava, izravnava i lomi. Na tajni žrtvenik prinosi ona dnevno srca i mozgove svoje najbolje dece. Zašto? Da bi sačuvala primitivno devičanstvo svoje vatrene ljubavi za sve svoje male i nište, koji su, ali samo svi zajedno, ipak jedna veličina.

Ti to ne razumeš? Izgleda ti kao bajka. I jeste priča o mojoj zemlji bajka, jer njen je sadašnji život još trajanje preistorijske bajke. Haos, u kome se samo nazire kontura izvesnoga golemaka. A u toj nedokučivosti će i biti baš njen neodoljivi čar. Žalosna i divna, krvoločna i neodoljiva kao Moloh, proždire ona svoje najbolje zbog nekog nedokučivog nagona. Zbog nekog čudnog i svojstvenog čovekoljublja, koje je dublje još i od Dostojevskog, jer ona, valjda, jede svoju najdarovitiju decu da bi bila jednom, kroz vekove, toliko sita i silna, da bi bogato mogla vratiti svoj dug, i roditi iznurenom i zalutalom čovečanstvu nove genije i apostole.

Vidiš, ja – koji sam je omrznuo, jer ona se može samo ili strasno i požrtvovano ljubiti ili mrzeti, i prokleo kada sam osetio njen zagrljaj koji davi – i danas dršćem kad na nju mislim, i mada sam je gurnuo nogom, osećam da i amo pušta svoje krakove za mnom. Ja čim sklopim oči vidim njene mirne, upaljene oči koje me prodiru, i nemo zapovedniči zovu…

Veljko Petrović, Moloh [odlomak]