Давид Кецман Дако (Рајновци, код Бихаћа, 1947) – песник, прозни писац и есејиста, књижевни, позоришни и ликовни критичар;
По завршетку студија савременог српског језика и југословенске књижевности, радио је као наставник у школи, а од 1974. до 2011. био је професионални новинар-уредник у сомборском Информативном центру (Омладински лист „Покрет”, недељник „Сомборске новине” и Радио-Сомбор). Аутор је двадесет и две књиге поезије и прозе: Реч на леду, 1976; Претпоноћни воз, 1980; Ноћни риболов, 1980; Распад мозаика, 1989; Зидари светилишта, 1991; Калем, 1992; Трептај (хаику), 1998; Небески гласник (хаику и поема Море), на српском, 1994. и на мађарском језику Mennyei hirnök (Небески гласник) 1997; Озарје, 1999; Столетна вода, 2001; Сам као суза (избор), 2003; Тамнина, 2008; Хор сенки, 2010; збирке приповедака Леђ, 1982; три романа мозаика: Кад дуња замирише, 1995; Река за један дан, 2014. и Жива слика, 2016. Запажен је и као аутор књига за децу и младе: Сањам, сањам чаролије (песме и приче), 1994; Хоћко и Нећко (песме), 1997; Даљинама преко света (песме), 2003; и Неко само тебе тражи (песме), 2006. Био је главни и одговорни уредник Омладинског листа „Покрет” (1974–1978), а потом и главни уредник часописа „Домети” (2013–2016). Сада је члан Уредништва часописа „Луча” (Суботица). Сарадник је многих листова и часописа. Превођен на десетак језика. Заступљен је у антологијама и зборницима како за одрасле, тако и за децу. Члан је Друштва књижевника Војводине и Удружења писаца Републике Српске. Станује у Сомбору, а живи у својим књигама.
Својим радом Бојом речи судбине, лица и предели учествовао је на Међународном научном скупу „Књижевни и критичарски опус Милана Кашанина” у Даљу и Белом Манастиру, у оквиру треће „Јесени у Ердабову”.