’Ајд’ здрав’! – Чест поздрав при сусрету (мада звучи као да је у одласку); специфичан за Даљце(?);
Баба друмом, деда шумом. – Изрека која указује на неспоразум у разговору, на то да се учесници разилазе, свако иде својим путем, прича своју причу, а не сусрећу се у споразумевању. Видети и: Шором шајке а Дунавом чезе.
Газдеее! – узвик упозорења, користан приликом отварања туђих авлијских врата (која су преко дана откључана), најава да се ступа на нечије газдинство, што додатно мотивише и –>кера да појача „озвучење”, те су резултати далеко ефикаснији од било каквог звона; често за тим узвиком следи и: „Има л’ кога?”
Ет’ ви’ш. – неодређен и вишесмислен одговор којим се могу „покрити” разнолика питања;
’Ел’а? – питање, скраћено од (већ скраћеног) „Јел’ да?” или „Је л’ тако?”;
Ди’ ми вид’/рец’… – молба (ноншалантна?) да се нешто уради, у значењу „Хајде ми види/реци…”;
Добро-јутро, лотро! Јес’ устале шараге? – до данас не баш сасвим разјашњен јутарњи поздрав тек пробуђеној особи, чији је, рекло би се, главни циљ да је приупита да ли се заиста и сасвим разбудила; само питање значајно доприноси разбуђивању: тек пробуђену особу наведе да се замисли у каквој су уопште вези лотре и шараге (на пример, вертикала и хоризонтала?!); ипак, несумњиво је да је у овом поздраву присутно и добродушно исмевање;
Добарвече.
Ид’ у очин! – псовка, –>лајање;
Ју, на’пако! – израз чуђења и запрепашћености;
Как’а ј’ предсказанија? – израз чуђења изазваног необичним дешавањима услед околности које нису рационално објашњиве;
Как’ не б’ (мог’о, знао, ’тео…)? – реторичко питање, негирање немогућности онога што одговарајући глагол значи, тј. подразумева потврдност;
как’ спада – како ваља, како треба (урадити, направити нешто);
к’о матор/а – мудар, паметан, као одрастао, уз благу дозу ироније; „Зна све к’о матор.”;
к’о по јаји – превише полако, пажљиво, преспоро иде, хода, вози…;
к’о уписато – нешто (или неко) много лепо;
купили у компи – у партнерству, да га заједно, наизменице, користе;
кућа на кључ – опис изгледа куће, која, гледано с улице, иде у дужину, да би се потом проширила на једну страну и то, углавном, у споредне, радне просторије; код ових кућа изрази за оријентацију „пред кућом” и „за кућом” – не односе се на улицу, већ у односу на авлију;
Макар как’и – никакав, лошег квалитета;
Мал’ да киси. – указивање на одређену нијансу киселкастог укуса (која се постиже, на пример, додавањем мало сирћета у –>мауне);
Мал’ да замири. / Тек да замири. – једна од „мера” за кување; као и: „међ’ прсте” или „на вр’ каш’ке”;
Нема лепше ’тице до прасице! – изрека којом су Даљци некад покушавали да искажу своју страст према прасетини.
Нема те у Сунцу! – даљска изрека којом се некој особи исказивало дивљење углавном поводом нечег доброг или корисног чина.
Немој лајат’! – узвик упозорења и забране псовања (лајање), тј. изговарања „ружних” речи. Има и: Немој да морам лајат’! – упозорење неком да својим понашањем не изазива на псовање.
Обр’o бостан – лоше проћи, „награбусити”;
Од воље ти – к’о Шокцу пост и Србину молитва. – исказ који једна особа упућује другој, када се, и поред тога што од ње нешто жели или очекује, унапред мири са њеном слободом избора – какав год да је он;
Од зла оца и још горе мајке. – израз којим се настоји оцрнити нечији карактер;
Полева по леђи. – осећај хладноће на леђима (или на ногама, или за вратом, на неком другом делу тела…);
’Рано моја! – израз љубави и милоште, најчешће упућено деци (’рана = храна, као нешто основно, најважније, мада често звучи и као „рана”, што упућује на бол, бригу);
Сам’ полак’. – израз којим се настоји да се ублажи напетост и брзоплетост код саговорника који се спрема да нешто уради или је већ у том процесу;
Сам’ так’! – израз похвале; као одговор на питање каквог је нешто квалитета, у смислу: „не може боље”, „савршено”;
Сам’ ћут’ и буд’ будан. – израз давно преминуле баба Сеје (Пецикозић) из Вел’ког сокака, која је тако упозоравала на то да се не мора све рећи и да је понекад важније пажљиво посматрати;
Сунце ти калаисано! – псовка, али блага, могло би се рећи: не „масна” већ „посна”; „калајисано” – „премазано”, дакле, сјајно, али и насликано, не право;
Так’ мора бит’. – израз помирености с одређеним околностима против којих се не може;
То ј’ нешт’. – израз за нешто што је посебно, изузетно.
Чији с’? / Чија с’? – питање које се не тиче власништва, већ порекла; Некад се подразумевало да детету или младој особи ово питање може да буде постављено (да, на пример, упита неко од случајних пролазника у селу). Одговор није требало само да задовољи радозналост онога који пита, већ је и код упитаног развијало свест о непосредним и даљим прецима, као и о њиховом месту у –>селу. У себи садржи и скривену опомену: „Пази шта радиш и како се понашаш, јер твоји у свако доба могу бити обавештени о томе.”
Уживај у животу док можеш а пати кад мораш. – израз Мирка Илинчића, сећа се његов унук Срето (Срећко) Илинчић (Гулдинови).
Узочин, к’о боровска баба. – контрирати некоме или нечему;
чело ногу / чело башче – у врх, на крају, ногу или баште…;
через себе – Због или ради себе (учинити нешто).
Шиц! – узвик којим се тера мачка; Марш! – узвик којим се тера пас; Уше! – узвик којим се терају свиње; Иш! – узвик којим се терају кокошке;
шопити о бетон – бацити, разбити, прекинути, откачити;
Шором шајке а Дунавом чезе. – изрека која указује на немогућност у споразумевању; Видети и: Баба друмом, деда шумом.