Мера стида

Бака ме је затекла у истраживачком послу и радознало посматрала са стране. Приметивши њен поглед, а нестрпљив да што пре откријем имена биљака које нисам препознао, позвао сам је да ми помогне. Најчуднији ми је био широки бели цвет са црном тачком не већом од два-три милиметра.

– Зове се стидак – рекла је и, на моје чуђење откуд му баш такво име, објаснила – То је цвет који се стиди у име целог човечанства.

Збуних се још више.

– Величина црне тачке на њему је променљива, јер он реагује на количину стида којег људи осећају због својих поступака. Кад сам била мала и долазила са својом баком на ову манастирску ливаду, тај цвет је био потпуно црн, са малим белим рубом – објашњавала је бака. – Од тада је прошло много година, а свет се све мање стиди. Да људи знају за стид, као што су знали наши преци, не бисмо имали ратове, нити би било оволико лопова и превараната око нас, ни мржње и лажи. Бојим се да ће врло брзо стид сасвим нестати.

Тих бакиних речи сетио сам се много касније, на истој оној ливади пред манастиром, где сам довео госте из далеког Јапана. Разгледајући цркву и манастирске објекте, поред стазе приметио сам потпуно бео цвет стидка. Моји гости су полако наставили шетњу, а ја сам се занео у тражењу макар једног белог цвета на коме бих видео траг црне тачке.

Но, узалуд. Ни на једном је нисам пронашао. Сви су били сасвим бели…

Рајко Лукач [одломак из приче Мера стида,
инспирисане сећањима из детињства Часлава Оцића]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.