У непрестаном журном удаљавању од предела где су харали куруци допловисмо до утоке Драве у Дунав. Сва она силна вода, која се губила у дугом току кроз суву земљу и разливала у рукавце, сада се надокнађивала и Дунав је опет моћно текао.
Већ одатле залазили смо у сигурније крајеве у које ових дана нису проваљивали побуњеници и где су Срби пустили дубље корене. У тој одавно жељеној безбедности и опуштености занемарили смо опасности од саме реке. Иза ушћа Драве Дунав је чинио наглу окуку код Чворковог брда и био непредвидљивог тока, водећи матицу час средином воде, час уз сам брег.
Невични пловидби у таквим опасностима, узалуд смо потезали весла и окретали крму да бисмо се задржали на средини реке. Али вода нас је носила самим током матице и опирање изазва праву невољу: брод се поче окретати укруг.
Отклањали смо поглед од воде ка небу. Но ни то не поможе: над нама су кружили облаци и показивали како се вртлог игра нашом лаћом.
Тек кад беспомоћни престасмо да весламо, деси се промена. Брод се сав затресе и стрелимице крену ка обали. Више нисмо гледали небо, већ брдо којем смо се приближавали и у које смо могли сваког часа ударити.
Крај саме обале брод се опет окрену и управи ка средини реке. Пре него што се могао смрскати, вођен матицом која је сада ишла ка брду, шчепала га је моћнија струја која се одбијала од обале и одбацила га натраг. Ту негде и окука Дунава се завршавала, па настависмо мирну пловидбу.
– Чудо, чудо – понављао је егзарх Василије Рајић, захваљујући Богу и мртвом патријарху на избављењу.
Чудо, чудо – прихватили су духовници те речи, предајући се гласној молитви-захвалници.
Дунав бејаше миран, али никако да заборавим малопређашњи вртлог. Пред стихијом, коју никакво људско јунаштво, па ни Гарашево, није могло зауставити, нисам веровао ни у чудо. Сада се само вир притајио негде на дну реке или смо му се случајно измакли и већ нас може спопасти код следеће окуке да огласи смрт.
Међутим, одмах иза Чворковог брда чекали су нас одмор и ноћиште да заборавимо и ту претњу. Зауставили смо се да преноћимо у Даљу, властелинству које је патријарх добио од цара за изгубљени Сечуј.
Пошто у Даљу коначисмо и лако за добру награду најмисмо Србе-веслаче, могли смо спокојно продужити пут. Сада се с вичним веслачима нисмо морали плашити ни тока Дунава сем ако се не појави лед, што се није дешавало у новембарским данима. Бејаше, најзад, сасвим извесно да ћемо с мртвим патријархом стићи до Крушедола.
Мирослав Савићевић, Брод мртвих
Београд, Просвета, 1982, 135–136.
[одломак из романа]
У роману се нижу приче о историјском догађају:
пловидби брода с телом
упокојеног патријарха Арсенија III Чарнојевића
Дунавом од Беча до Крушедола
1706. године.