Ердут, Даљ, Борово, Вуковар…

Ко хоће да види цео наш Вуковар
треба да се попне чак на Швапско брдо
тамо где Три руже улица почиње.

Видеће, под собом, у доли град дрема
као кад се старци с црним шубарама
пре вечери скупе да, под крошњом неба,
још последњу лулу дувана попуше.

С лева, са ливада, Вука тихо тече.
Сањива се мази уз корење врба
к’о да јој је жао даље да отплови
и остави ове зелене обале.

А тамо далеко, преко свих кровова,
до неба се диже бели грофов дворац.
Под сунцем сав трепти, мами и дозива
као нека прича слатка и чудесна,
што бака је мени прича пред спавање.

Ђорђе Радишић

Баћила је рекао да је грех рушити гнезда птица. Бог све види и све чује; не смеш чинити грех. У осами сам често гледао небо и тражио Божји поглед. Нисам га ухватио, али сам чврсто веровао у то што је Баћила рекао. То се не сме чинити. И готово.

Зато смо Баћила и ја одлучили да се, кад никог не буде код куће, попнемо на кров штале и да изблиза видимо родино гнездо на нашем оџаку. Нигде више у Љубојевом сокаку нема родиног гнезда; видео сам их само у Мртвом сокаку.

…

На пролеће ће се исте те роде појавити на нашем оџаку. Зна се да оне имају у мозгу уграђен невидљиви компас, који их непогрешиво води у лету ка циљу.

Срето М. Батрановић, Гнезда,
из књиге Тестамент [одломак]

Када мој отац заврши посао
Иза себе остави окаснеле возове и слова ЈеЖе
Уморан стигне кући док изува од километара
отврдле чарапе
у вишку попије пола литре ракије оштром
бритвом нареже
сјајне топљиве сланине очисти главицу белог лука
За столом придрема тргне се као на звук пиштаљке
и легне
Пошто заспи мајка на прстима хода по кући
кад се из собе зачује гласно мрмљање
…Гајдобра, Оџаци, Каравуково, Богојево, Даљ…
…Врпоље, Босански Шамац, Модрича,
Добој, Какањ, Завидовићи…

Жарко Димић

У то доба био је у Даљу гајдаш Моша, коме што се досетљивости у поскочицама и певању тиче ваљда пара није било. Моша склопи друштво „дует”, он гитар, а Лаза хегеде. Моша никад није учио гитар, и само је импровизирао покрај Лазе као самоук, и напослетку тако је дотерао да дисхармонија није била већ тако ужасна, а и иначе, инструментална нескладност била је изглађена аромантичним песмама. Међутим је Моша научио хегеде и тамбуру, и склопио у Даљу тамбурашко друштво. Од гајдаша хегедаш, гитарџија, тамбураш и директор банде, што се тиче обилатости у сатирним песмама, и сходне им представке, ту Моша стоји као уникум, јединцатост. Моша и песме ствара, и песме певане о српско-турском рату Мошин је производ.

Јаков Игњатовић, Мемоари [одломак]

…Старац је умро на прагу туђе куће, али то је била кућа у којој се родио и одрастао, његова родна кућа, а продата. А он је ту ушао у двориште и умро, како је и рекао: „умрећу у родној кући”.

„Отуђеност” је усамљеност и пакао људи „пролетера” (што је у Римљана значило: човек без родне куће, дома и завичаја, искорењен, отуђен).

Завичај и родна кућа имају тајно дејство: да изазову осећање бесмртности, континуитета присуства предака, непролазног детињства човекова. Зато старац жели да ту и умре.

Нема никаквог „раја”, чак ни Небеског царства на земљи изван завичаја и завичајности.

Завичајност је медитеранска вредност (полис, богови завичаја, обоженост свега у завичају). Рај је – завичај (а не утопија, бескласно друштво и правда „империје”).

Завичај није предео, него трансценденција: предањем преображени предео, духовни свет, празнично огњиште, трпеза и простор, светиња као храм…

*

А смисао? – Упорна, стална и активна градитељска и домостројна одбрана своје (националне) историје, уз градњу школа, манастира, обданишта, задужбина…

Смисао је: очување ЦЕЛИНЕ: сабор места – Ердут, Даљ, Борово, Вуковар… – у ЕРДАБОВУ.

Жарко Видовић, Романи Ђорђа Оцића [одломак]