Општи утисак

Без шапата и без вриска
шорови се крећу даље:
Данска, Шведска, махом Ирска.
Сваки дом је визом спаљен.

Остали су у равници
Дунав, орах, казук-самац,
трешње, бурад, тополици.
У плићаку стари чамац

плеше валцер без партнера.
Под бајером тма корова
– исте снаге, истог смјера –
до Савуље, до Борова

спрема лежај комарцима.
Пред авлијом, на сокаку,
вјетар-примаш жице штима
и предаје пјесмe мраку.

Предвечерје. Без дивана.
Ни погледа, нити стиска.
Невиђена, а снивана:
Данска, Шведска, махом Ирска.

Горан Дакић

Обнова душе

kuca-mm-sad

Миланковићу

Црвени се образ тврди
Ошамарен много пута
Прошлост дуго, тихо, грди
Да се кнедла већ прогута

Проговори, кажи, реци
Најгори смо од свих били
Не остављај завет деци
Да пронађу шта смо скрили

Овамо их све доведи
Некʾ се сете, ако знају
Шта нам и колико вреди
Геније у завичају

Одавде се добро види
У сред ноћи, кʾо по дану
Оном ко се себе стиди
Задужбине све пропаʾну

Нек се сети отаџбина
(Заборавља много тога!)
Ди су вредна деца њина,
Великана једног свога

Обнављајућʾ кућу твоју
Умивамо образ свој
И враћамо звезда роју
Омиљени призор твој

Дунав плави како тече
Поред дома родног чујеш
Звездано кад падне вече
У звезде нас с правом кујеш

Кућа твоја опет стоји
Као некад (чак и боља)
Бродове и звезде броји
Испуни се виша воља.

Срђан Орсић

kuca-mm-nekad-i-sad

Развалине задужбине

kuca-mm-nekad

Милутину

Над сокаком ноћ већ пада
Слику пенџер уоквири
Душа сваком труду рада
У башчици цвеће мири

Шеташ се и клавир чујеш
По диркама плешу руке
Спознаји се обрадујеш
Бројевима пишеш звуке

Са прозора Дунав гледаш
И бележиш бројке, слова
Размишљању сав се предаш
Чаробна је изба ова

Све је лепо, све је лако
Нема тога што сʾ не може
У кући је овој тако
Сазнања се стално множе

Да лʾ су звуци дивни стали
Кад нестаде лаког хода?
Закључци су сви нестали
Однела их Дунав вода

Рушевина само стоји
Ласте испод крова лете
Време судбу свима кроји
Сенке знања с правом прете

Срушила се због немара
Право на нас кућа твоја
Оставивши нас без дара
Кʾо ми њу без кућног броја

Ја те молим, ако чујеш
Опрости нам, вредни нисмо
Да нас међу звезде кујеш
Порушисмо све што бисмо.

Срђан Орсић

Граница Астрономовог парка

obasjani-dunav

Идите Дунавом док не стигнете до места где се Драва улева у њега и савија његов ток од запада ка истоку; пођите Дунавом још мало даље, док, после једре окуке, не потече једно кратко парче реке од севера ка југу. Ту, на његовој десној обали, лежи Даљ.

Граница мога подивљалог парка је, као што сам већ рекао, сам Дунав. Његово огледало лежи, додуше, и при највећем водостају, добра три стаса испод мога земљишта, али то га не спречава да он ово, и без зуба, не нагриза из године у годину. Давно је већ како је изгрицкао ону тарабу коју су моји родитељи подигли дуж његове обале, да јој се ми, деца, не бисмо приближавали. Однео је и онај дрворед округлих акација, засађен на два корака пред том тарабом; само још једно једино стабло његово виси, претурено, али придржавано за обалу својим жилама, и купа своју крошњу у таласима који ће га скоро прогутати.

Тако ми Дунав односи, мало по мало, и последње остатке моје очевине. Али ја се не срдим на њега – а како бих и могао! Колико пута ме је окупао и освежио, колико ми је месечина разменио својим талашчићима у златне дукате, колико сам снова просањао у чамцу што га је он љуљушкао!

Милутин Миланковић, Кроз васиону и векове [одломак]

Очима дечака

IMG_9661

     Пред јутро сам се пробудио из тешког и немирног сна.

     Кроз прозор је допирао звук црквених звона. Био сам исцрпљен као да нисам спавао, али умирен и задовољан. Можда ће чињенице које сам прикупио ради решавања случаја под истрагом остати неосмишљене и безвредне, али мени је рано јутарње буђење донело пуно значење оног чудног осећања које ми је узело миран сан. Сад оно више нисам осећао само у носницама и на кожи. И гледао сам га и слушао. Гледао сам очима дечака велике блештаве лустере у ердабовској цркви, Патријаршијском двору и у Господиновој кући, кружио сам детињим погледом по иконостасу и фрескама, по портретима Господинових предака, слушао музику звона са сеоске цркве. Дечакови боси табани осећали су додир хладног и глатког пода у Господиновом дому. То нешто је дубок и отегнут глас Господинов и благо, сажаљиво миловање по коси меке руке Госпођине којој је дечачић доносио млеко и сир и коју је поздрављао са „љубим руке милостива”; нешто су и врхови прстију на воштаној свећи, на дариваном сребрњаку и украденом дукату, то је дивљење и страхопоштовање према племенитом металу, отменој раскоши, лепоти, светињи, моћи.

     Заборављени доживљај давног детињства све више је окупљао и повезивао већину чињеница што сам сакупио у дворцу и око њега.

Ђорђе Оцић, Истрага [одломак]