Ердут, Даљ, Борово, Вуковар…

Ти на мојој равници не можеш израсти изнад ниских кровова да преко њих гледаш, јер ти се земља углиби под ногама, и ти упадаш до појаса. Она ти даје у шаке свој микрометар, којим се само наши клипови могу мерити, она ти пружа сузно дрво, с једном или највише две жице, на ком се само њој разумљиве мелодије, без модулација, могу изводити, она ти усисава речник којим се само у нашем мрачном чардаку опипљиве ствари могу звати. Њена је љубав страшна, и када те она занесе и претопи у себе, ти више ништа друго не можеш волети, само оно што је њено, и ништа друго не можеш створити, само оно што она воли, што она разуме, што она потребује, и нико више на свету. Моја земља не трпи генијалност, јер геније је свачији, и јер је она праведна мати, – ту је њена чаробна моћ, – она воли сву своју децу подједнако, и неће ничији глас да крикне више осталих. Моја земља живи својим животом и не хаје за цели остали свет, она има своју историју и своје смерове, којима она све покорава, изравнава и ломи. На тајни жртвеник приноси она дневно срца и мозгове своје најбоље деце. Зашто? Да би сачувала примитивно девичанство своје ватрене љубави за све своје мале и ниште, који су, али само сви заједно, ипак једна величина.

Ти то не разумеш? Изгледа ти као бајка. И јесте прича о мојој земљи бајка, јер њен је садашњи живот још трајање преисторијске бајке. Хаос, у коме се само назире контура извеснога големака. А у тој недокучивости ће и бити баш њен неодољиви чар. Жалосна и дивна, крволочна и неодољива као Молох, прождире она своје најбоље због неког недокучивог нагона. Због неког чудног и својственог човекољубља, које је дубље још и од Достојевског, јер она, ваљда, једе своју најдаровитију децу да би била једном, кроз векове, толико сита и силна, да би богато могла вратити свој дуг, и родити изнуреном и залуталом човечанству нове геније и апостоле.

Видиш, ја – који сам је омрзнуо, јер она се може само или страсно и пожртвовано љубити или мрзети, и проклео када сам осетио њен загрљај који дави – и данас дршћем кад на њу мислим, и мада сам је гурнуо ногом, осећам да и амо пушта своје кракове за мном. Ја чим склопим очи видим њене мирне, упаљене очи које ме продиру, и немо заповедничи зову…

Вељко Петровић, Молох [одломак]

Писцу није потребна жена за један роман већ за један живот. Жена за један роман лако се налази, као и жена за једну ноћ. Њему је потребна жена за све романе и све дане, жена која ће увек бити на његовој страни, на чијој ће страни бити он, с којом ће бити на истој страни, на страни једног, Другог живота, и на странама свих романа.

Ђорђе Оцић, Ако има царства [одломак]

Пријављујем једну роду, клепетушу,
која ми још, са оџака, греје душу.

Сиву чапљу, дугоногу манекенку,
сакрио сам, од погледа злог, у сенку.

Теглим чамац из времена малолетних
као бурлак, цео живот боговетни.

Јутро зрелог јечма преносим на длану
и ноћ јунску, месечином окупану.

Сакрио сам у дубину, у дно бића
прве речи, ране слике и открића.

Риђом ватром опрљене нонијусе,
који само у сновима пропињу се.

Носим још и мајем расцвале шљивике,
аквареле са врбама, тополике,

оком сунца запаљене сунцокрете,
винограде на жицама разапете.

Све што спуштам, цариниче, са облака,
то не мењам за тридесет сребрњака.

Ђорђе Нешић (из: Боље је бити у мањини)

Моје прво сећање на Даљ прича је других.

Две су ми године. На летовању смо. Проводимо запечене дане на Дунаву. Господин отац и мамин тетак Радомир Суботић – ваљда им је сунце одвећ ударило у главу – скраћују досадњикаво поподне необичном играријом: стојећи, до паса, у плавим водама мутнога Дунава, два-три метра удаљени један од другога, добацују се предметом који никако и никада није био намењен за такву врсту разоноде – мномe. Како нисам имао право гласа, а знао сам да се нећу ништа питати и да смем нешто да кажем, мирно сам пристао на њихову сумњиву играрију. Тата ме је бацао Суботићу, тетак ме враћао господину оцу, и то би, вероватно, трајало до летни дан у подне, да ме тетак Раде, у настојању да ме ухвати у лету за ноге, није, у једном тренутку, испустио. Љоснуо сам у воду. Одмах сам потонуо, као камен. Суботић је скочио за мном, у роњењу му се придружио и господин отац, али је потрага сваким часом бивала све залуднија. Три пута су Суботић и господин отац ронили, али ме нису нашли. Ко зна где сам био. (По пецарошким афинитетима које сам, годинама касније, открио, може бити да сам, на пешчаном дну, разговарао са каквим бркатим сомом и заказивао му састанак, десетак година после замало дављења, у сумрак.) Пошто је Суботић очигледно сумњао да разговарам са рибама, заронио је и четврти пут, извукавши ме, након пет-шест секунди, из мутне воде, држећи у руци моју плаву косу. Плакао сам и вриштао као да ме неко коље. Препредени одрасли су одмах схватили моју кукњаву, па су почели да ме хвале и да на сва звона оглашавају како већ дуго нису видели да неко тако добро рони и да ћу, у будућности, сигурно, сумње у то нема, преронити Дунав, ако не по дужини, а оно сигурно по ширини, што је мени, који сам био наиван као човек, било довољно да развучем уста у благи телећи. (Од тада увек подозриво гледам Дунав и када се већ и усудим да у њега, гоњен врелином августовског сунца, уђем, никада не пливам далеко, пожељно је увек осетити пешчано дно под ногама.)

Горан Дакић, Даљ [одломак]

Године 1795. и 1796. владала је у Срему куга али је не беше у Даљу. У Вуковару је владала. Но из Даља је митрополит Стефан Стратимировић послао свештенству две окружнице. Једну је написао 16. октобра 1795. у којој поучава како се ваља чувати од кужне болести. Препоручује умерен живот. Даље вели: „весма је хасновито онакове ствари највише уживати кое крв чисту н.п. вино, сирће, соли, квирцове, бибер, паприку, зелениш, воће, сурутку и проч. Но, меса, рибе, сира, сланину и проч. мање ваља јести јер овакове ствари ко запаленију крв преправљају и с којег следује. Воду прежде употребленија нуждно јест кувати” итд. У тој наредби има 13 тачака. Затим у другој окружници од 7. марта 1796. митрополит Стефан Стратирмировић дозвољава да у четрдесетницу: „могут меренаја сњеднаја уживати, и једном речи оное јести что у таковом случају санитетс комисија совјетовати будјет, не дежашче себе на строгост поста; како что у здраво времја обичај нам јест. Но уживајушче она која добиватисја могут и која за совершеное излеченије по совјету докторов најнужнија сут” итд. Осим ових наредаба има и других наредаба, које се на кужно доба односе, а све су ове наредбе уписане у циркуларни протокол парохијски.

прота Јован Козобарић, Српска православна парохија
у Даљу, 1932 [одломак]