Димитрије Исајловић (Исаиловић) (Даљ, 4. новембар 1783 – Београд, 11. јун 1853) – просветни радник, државни службеник, професор, уредник, лексикограф;
Син сликара Јована Исајловића старијег, основну школу похађао је у Даљу и Великом Бечкереку, а гимназију је завршио у Сремским Карловцима. Након студија философије у Пешти био је 1808–13. професор сремскокарловачке гимназије, а затим до 1816. професор Учитељске школе у Сентандреји. Када је ова школа пресељена у Сомбор наставио је онде свој професорски рад. Предавао је историју и педагогију до 1830, када је отишао у Србију. У Београду је постављен за професора Велике школе, а затим је прешао у Крагујевац, где је учествовао у оснивању прве гимназије у Србији. Када је 1833. основана Државна штампарија постављен је за уредника, коректора и цензора Српских новина, а био је и васпитач Милана и Михаила Обреновића, синова кнеза Милоша. У државном апарату заузимао је разне високе дужности: начелник Министарства просвете (1839, 1842–1853), главни секретар Државног савета (1840), врховни инспектор свих школа у Србији (1841).
Био је један од првих чланова Друштва српске словесности (1841). Знао је француски, немачки и латински језик. Своје прво дело, књижицу Предложенија историје прагматическе Краљевства Унгарског, објавио је 1814. у Будиму. На српски језик превео је Историју трговине, штампану 1816. такође у Будиму. У предговору овој обимној књизи расправљао је Исајловић о низу тада актулених питања везаних уз српски књижевни језик, сврставајући се међу прве присталице Вука Караџића и препоручујући читаоцима Вуков Српски рјечник који је објављен тек 1818. године. О Рјечнику се вероватно информисао из прве руке јер се с Вуков сусрео поткрај лета 1816. у Будиму. Преводећи књигу, трудио се, каже, да њен језик буде разумљив, јер је важно да писац води рачуна о томе за кога пише, да се служи језиком који је народу разумљив. Овим и другим својим ставовима написанима у предговору Исајловић се експлицитно заложио за народни као књижевни језик, чиме се показао и као стваралац с чијим се местом у историји српског књижевног језика мора озбиљно рачунати. Не зна се ништа поближе о његовој намери да с Јосифом Миловуком у Будиму издаје српске новине. Бавио се друштвеним, економским и просветним питањима. Приређивао је за објављивање прву збирку српских средњовековних повеља, а поткрај живота започео је превођење Рајићеве Историје.
Најзначајнији је његов рад у лексикографији. Написао је и у Београду објавио Немачки буквар (1838), Француско–српски речник (1846), Немачко–српски речник (1847), Латинско–српски речник (1850) и Латинску граматику (1851). Његови чланци остали су расути по разним часописима оног доба. Биограф Милан Ђ. Милићевић описује га као високог, црномањастог човека, благог погледа и необичног памћења. Напомиње и како је у своје време био редак човек по богатству знања која је имао.
(Извор: Боривој Чалић, Трагови у трајању, 84–88)
