Григорије Јездимировић (Борово, 1745 – ?, после 1824). Убраја се међу значајније уметнике с краја 18. и почетка 19. века. У Домовном протоколу Борова помиње се 1775. заједно са женом Аницом као члан домаћинства свог оца Јована. После очеве смрти 1784. преселио се у Даљ, црквени и културни центар, у којем је, свакако, било више могућности за добијање посла. Учио је код Василија Романовича, па је као члан његове радионице помагао овом мајстору у ситнијим сликарским пословима, посебно приликом рада на иконостасу Цркве Вазнесења Господњег у Трпињи, који му се дуго времена и приписивао, а тек је у новије доба убројен у опус Василија Романовича. Неко време провео је у радионици једног од највећих српских барокних сликара Теодора Крачуна, па је након његове смрти 1780. учествовао у завршним радовима на иконостасу Саборне цркве у Сремским Карловцима, главног храма Карловачке митрополије. Први његов већи сликарски посао био је сликање икона за иконостас цркве у Добринцима (1776), а након Крачунове смрти развио је самостални уметнички рад, повремено сарађујући с Јованом Исајловићем Старијим којег је морао упознати још током сликарског усавршавања код Василија Романовича. Од Исајловића је преузео посао сликања иконостаса цркве у Борову, за коју је 1787. позлатио и свећњаке. Боровски иконостас носи стилске одлике руско–украјинског барока који је Јездимировић усвојио током учења, али је видљив и Крачунов утицај. Атрибуиране су му још иконе с иконостаса у Батајници, Шашинцима, Лединцима (данас у Чортановцима), Равном Селу, четири престоне иконе Успенске цркве у Иригу те целивајуће иконе из цркве у Марадику. У сарадњи с Јованом Исајловићем Старијим сликао је иконостасе у Чепину (1796), манастиру Светог Ђурђа у Румунији (1803/4) и Ердуту (1804). Њихова сарадња на основи равноправног партнерства одаје усклађен сликарски рукопис. Последњи Јездимировићев већи рад је монументални иконостас цркве Светог Јована Претече у Бачкој Паланци (1810/11), за коју је извео и зидне декорације. У архивској грађи помиње се 1822. када заједно с Павелом Ђурковићем склапа уговор за сликање иконостаса Саборне цркве Светог Димитрија с даљском црквеном општином. На овом иконостасу, довршеном 1824, Јездимировић је извео златарске и лакирерске радове, како је уговором и било предвиђено. Нису познати његови каснији радови па се претпоставља да је умро убрзо по завршетку овог иконостаса.
(Извор: Боривој Чалић, Трагови у трајању, 66–68)
