Јован Исајловић (Исаиловић) Mлађи (Даљ, 23. октобра 1803 – Стапар, 1885), наследио је дедино име а, изгледа, и сликарски дар. Отац Стефан био је обућар. Јован је 1824. завршио учитељску школу у Сомбору где је у то доба његов стриц Димитрије био професор. Током школовања је започео и сликарску обуку код сомборског мајстора Илије Лончаревића. Три године био је учитељ у Иригу и уз школски рад помагао је приликом сликања зидних слика у иришкој цркви Светог Теодора Тирона. Сликао је за наручиоце у Иригу, Даљу, Сомбору, Новом Саду, Стапару.
Поткрај 1833. године отишао је у Србију, у Крагујевац, трагом свог стрица Димитрија, управника тамошњег Лицеја. Планирао је да сликарским радом прикупи потребна средства како би наставио школовање и усавршавање на бечкој ликовној академији. Насликао је у Крагујевцу тек неколико икона и портрета, али је био ангажован око сликања сценографије и застора у позоришту Јоакима Вујића. За даље сликарско усавршавање од кнеза Милоша молио је и за стипендију. На бечкој Академији лепих уметности учио је од 1836. до 1839. године. Међу његовим професорима био је и Леополд Купелвизер, један од значајних следбеника назаренаца, сликарског покрета аустријских и немачких сликара који је снажно деловао на обнову религиозног сликарства у 19. веку. У Бечу се кретао у кругу учених Срба (Вук Караџић, Теодор Павловић), прикупљао претплату на књиге, слао ликовне прилоге за пештански Магазин за художество, књижество и моду. Зналац више језика, сликарско образовање намеравао је да допуни путовањима у иностранство (Далмација, Црна Гора, Грчка, Италија и Француска) због чега је тражио пасош од Угарске дворске канцеларије. Од планираних путовања одустао је, највероватније, због материјалних разлога. Од половине 1839. поновно је у Србији, с великим надама и амбицијама. Ту се, међутим, обрео у политичким превирањима, насталима након абдикације кнеза Милоша. У Београду је насликао значајну композицију Кнез Милан на одру на којој је приказао четрнаест личности из породице Обреновић. Због проблема у исплати хонорара за ову слику, израдио је портрете Милошевих противника: Томе Вучића Перишића, Стојана Симића и Аврама Петронијевића. Те слике понео је у Беч 1841. где су литографисане, али је аустријска власт, из политичких разлога, наложила заплену матрица и отисака, те су ове графике данас велика реткост. Доласком на власт Александра Карађорђевића поново је, од 1843. до 1846, боравио у Србији настојећи да добије неко запослење. Тада је насликао, вероватно према цртежу Катарине Ивановић, и познату композицију Срби око гуслара, која одражава продирање идеја романтизма у уметност. Од 1847. боравио је углавном у Срему и Славонији. Сликао је иконе и фреске у православним црквама у Винковцима (1847), Осијеку (свод цркве, 1852), Футогу (1852), Товарнику (1853), Вуковару (свод олтара и наоса, 1854–56). С Димитријем Посниковићем сликао је 1856. зидне слике цркве у Великом Градишту. Од 1862. живи у Даљу и ради углавном у ближој околини: у Бијелом Брду (свод цркве, 1862), Осијеку (портрет бискупа Штросмајера, 1862) и Вуковару. У Бијелом Брду је насликао и потрете пароха Михаила Велендерића и чланова његове породице, а у Даљу више портрета чланова породице Миланковић. Краће време боравио је у Сремским Карловцима где је уживао подршку патријарха Самуила Маширевића. Како није имао сопствену породицу, одселио се 1872. у Стапар, код синовице Катарине Станковић. Сликао је тада већином портрете, а на таваници куће Станковића насликао је ликове Вука Караџића, Ђуре Даничића, Његоша и Бранка Радичевића. Ове слике су касније прекречене.
Његови портрети носе стилске ознаке бидермајера, а црквено зидно сликарство сврстава га међу представнике назаренског сликарства, што је свакако одјек бечких студија. Један је од зачетника литографије у српској уметности. „Био је љубитељ светлих боја, које је вешто знао поређати једну поред друге“, записао је о њему осјечки парох Лазар Богдановић.
(Извор: Боривој Чалић, Трагови у трајању, 63–66)
