Јован Исајловић (Исаиловић) Старији (?, око 1740 – Даљ, 1807) – изразити представник касног барока у српској уметности и значајни сликар друге половине 18. века. Већ 1758. пописан је међу одраслим мушким становницима Даља као „Јован молер“, што сведочи о томе да се рано почео интересовати за сликарство. Није са сигурношћу утврђено где је учио сликарску вештину, али би се могло претпоставити да се усавршавао код чувеног украјинског сликара Василија Романовича који тих година много ради у Славонији, између осталог и иконостас цркве Вазнесења Господњег у Трпињи, где му је Исајловић могао бити и помагач.
Иако је познато да је сликао и пејсаже, данас су, уз неколико портрета, позната само његова дела остварена у црквеном сликарству. Радио је иконостасе цркава у Сомбору (1771/2, с Теодором Крачуном и Лазаром Сердановићем), Чуругу (1775), Тењи (1777, с Јанком Халкозовићем), Боботи (1778–9), Сенти (1782), Бијелом Брду (1783), Силбашу (1784), Дероњама (1792), Деспотову (1794), Чепину (1796, с Григоријем Јездимировићем), манастиру Светог Ђурђа у румунском Банату (1803–4, с Г. Јездимировићем) те Ердуту (1805, с Г. Јездимировићем и Јелисијем Панулићем). На основу стилске анализе атрибуиран му је и иконостас цркве у Маркушици, сликан 1776. године. Многа његова дела страдала су током времена или су нестручно пресликавана, али су иконостаси цркве у Боботи, а посебно онај у Маркушици, међу реткима који су сачувани до данас у оригиналном изгледу. Исајловићев колорит углавном је светлих тонова, често пастелних боја.
У периоду 1784–89. био је управник митрополијског властелинства у Даљу, када слика углавном само појединачне иконе. Био је тражен и цењен сликар свог времена.
(Извор: Боривој Чалић, Трагови у трајању, 61–63)
