Томо С. Максимовић (Брчко, Босна, 29. март 1895 – Београд, 16. фебруар 1958) – привредник и добротвор;
Рођен у трговачкој породици, као једанаесто дете оца Станка и мајке Јованке. Са супругом Властом Жалудек, ћерком злинског велетрговца Јана Жалудека, имао је два сина Томислава и Стефана. У Батиној фабрици обуће у Борову био је генерални директор, од њене изградње, 1932, па до почетка рата, 1941. године. За то време три пута је биран за начелника тадашње Општине Борово. Током његове управе фабриком у Борову, осим фабричких погона, изграђено је и модерно радничко насеље, Друштвени дом, три основне школе, фудбалски стадион, аеродром с међународним летовима, бетонски путеви, артешки бунари. Захваљујући њему, Борово је, 1936, добило и електричну енергију. Био је члан патроната Српског привредног друштва „Привредник” и председник или потпредседник готово свих друштава која су у Борову основана до Другог светског рата. Својим радом допринео је развоју културе и спорта у овом делу Срема.
Након што су власт у Борову преузеле усташе, Максимовић је био ухапшен и пребачен у усташки затвор у Загребу, у ком је остао три месеца. Након што је из њега пуштен отишао је за Београд. Из Београда је, уз одобрење немачких војних власти, отишао у Будимпешту, где му је предложено да за време рата буде помоћник директора Батине фабрике у Швајцарској. Максимовић је понуду одбио и вратио се у Србију где је у влади Милана Недића, средином октобра 1941, прихватио положај шефа Комесаријата за избеглице. Ангажовањем комесаријата из Хрватске, Босне, Македоније и са Косова и Метохије збринуто је више од четврт милиона српских избеглица и њихове деце. Захваљујући својим везама са „Привредником”, за многo те деце Максимовић је обезбедио да за време рата изуче разне занате. Иако је у Комесаријату архива о његовом раду педантно вођена, она је делимично сачувана, тако да прецизних података о укупном броју избеглица које је комесаријат збринуо нема. Само четири дана након ослобођења Београда, 24. октобра 1944, Максимовић је ухапшен, под оптужбом да је сарађивао са окупатором. Војни суд га је лишио слободе без принудног рада, у трајању од четири године и на губитак свих грађанских и политичких права изузев родитељских, у трајању од пет година. Конфискована му је сва имовина. Затворску казну служио је у затвору Забела крај Пожаревца. Годину дана касније на основу опште амнестије помилован је и пуштен на слободу. Међутим, у фебруару 1946. поново је ухапшен и осуђен на пет година затвора. Из Београда је, 1956, отишао у Kрањ где је ангажован као саветник у оснивању фабрике обуће „Планика”. Kрајем 1957, тешко нарушеног здравља, напустио је Словенију. Oдлуком Окружног суда у Новом Саду Максимовић је, тек 2008, рехабилитован.
Објавио је и неколико чланака о избегличким питањима („Српски народ”, 1942; „Обнова”, 1942; „Ново време”, 1943).
(Извор: С. Бубало, Борово – сумрак једног свитања, СКЦ Вуковар, 2023.
Фото: Архива СБР)