Урош Миланковић (Даљ, 11/23. децембар 1800 – Беч, 28. фебруар 1849) – први српски философ новијег доба;
Основну школу завршио је у Даљу, а у Осијеку гимназију. Философију је учио на лицејима у Сегедину и Пожуну. Мађарске правне науке студирао је у Шарошпатаку, на чувеном протестантском лицеју који је половином 17. столећа реорганизовао чешки педагог и хуманист Коменски. Након тога студирао је аустријско право у Бечу. Био је војно-судски чиновник (официр-аудитор) и службовао је у Бечу, Градишту и Ђенђешу. Због неког сукоба у служби тражио је и добио пензију 1835. Извесно време живео је у Трсту па се вратио у Беч. Долазио је и у Даљ, код брата Антонија, и ту писао. Умро је од тифуса, у бечкој болници 1849. и сахрањен је међу сиротињом, па му се више није знало за гроб.
Своја главна философска дела написао је на немачком језику и објавио у Бечу. То су Weltorganismus oder Polarsysteme der Natur (Организам света или поларни систем природе) из 1841. и обимни Weltorganismus und System des gesammten Lebens (Светски организам и систем целокупног живота) из 1845. године. Под псеудонимом Светољуб објавио је у Београду књигу Наше време (1847), а исте године у Бечу дело Просветачовека и образованије јестетства. У литератури се помињу и други његови списи. Један је покушао да објави 1843. у Загребу уз Гајеву помоћ, неке је забранила бечка цензура, а један, још за његовог живота, чак и спалила, док дела Застава слободе и Огледало истине нису добила одобрење цензуре за објављивање у Београду. Његови рукописи, преписка и песме, које је такође писао, спаљени су у Даљу за време Другог светског рата. У једном породичном писму брат Димитрије о њему је написао: „Он је био човек много начитан, научан и у правом смислу филозоф. Много је мислио, писао, а мало говорио.” Дуго се мислило да су у рату пропале и његове песме, па је њихов проналазак у Рукописном одељењу Матице српске био мало чудо. Захваљујући сачуваном аутографу Урош је препознат и као аутор антологијске песме Сујетна всја објављене у 37. свесци Летописа Матице српске 1834. године.
Његово еклектично философско дело под утицајем је немачких идеалистичких философа Шелинга, Фихтеа и Хегела. У свој философски систем и принцип свеопште поларности, који је формулисао, уводи Хегелове законе дијалектике. Писао је у духу немачке природне философије. Сарађивао је у Српским новинама и Српском народном листу залажући се, пун патриотског оптимизма, за слободу у културном стваралаштву, укидање цензуре, слободно изношење погледа о свим питањима која се тичу човека те либералан и демократски преображај друштвеног живота српског народа. У том процесу придавао је велики значај књижевности, у коју убраја и науку и философију, јер, по њему, књижевностпредставља „свест духа народа”, a задатак књижевника јесте да ту свест буди, да васпитава народ и научи га да мисли. За развијање националне културе он предлаже стварање духовних центара у којима треба организовати циркулацију књига, створити новинарство, основати библиотеке, катедре и књижевна друштва. При остварењу таквих циљева он уочава и велики значај народног језика за развој националне културе. У свом просветитељству Урош Миланковић развија либералне грађанске идеје о политичкој и економској слободи и о културној еманципацији српског народа.
Његова дела објављена на српском језику, захваљујући претплати, била су широко распрострањена па се може претпоставити да су имала и одређени утицај међу публиком. На Просвету човека и образованије јестетства било је преко 900 претплатника, а на Наше време још и више.
(Извор: Боривој Чалић, Трагови у трајању, 236–238)