Uroš MILANKOVIĆ


Uroš Milanković (Dalj, 11/23. decembar 1800 – Beč, 28. februar 1849) – prvi srpski filosof novijeg doba;

Osnovnu školu završio je  u Dalju, a u Osijeku gimnaziju. Filosofiju je učio na licejima u Segedinu i Požunu. Mađarske pravne nauke studirao je u Šarošpataku, na čuvenom protestantskom liceju koji je polovinom 17. stoleća reorganizovao češki pedagog i humanist Komenski. Nakon toga studirao je austrijsko pravo u Beču. Bio je vojno-sudski činovnik (oficir-auditor) i službovao je u Beču, Gradištu i Đenđešu. Zbog nekog sukoba u službi tražio je i dobio penziju 1835. Izvesno vreme živeo je u Trstu pa se vratio u Beč. Dolazio je i u Dalj, kod brata Antonija, i tu pisao. Umro je od tifusa, u bečkoj bolnici 1849. i sahranjen je među sirotinjom, pa mu se više nije znalo za grob.

Svoja glavna filosofska dela napisao je na nemačkom jeziku i objavio u Beču. To su Weltorganismus oder Polarsysteme der Natur (Organizam sveta ili polarni sistem prirode) iz 1841. i obimni Weltorganismus und System des gesammten Lebens (Svetski organizam i sistem celokupnog života) iz 1845. godine. Pod pseudonimom Svetoljub objavio je u Beogradu knjigu Naše vreme (1847), a iste godine u Beču delo Prosvetačoveka i obrazovanije jestetstva. U literaturi se pominju i drugi njegovi spisi. Jedan je pokušao da objavi 1843. u Zagrebu uz Gajevu pomoć, neke je zabranila bečka cenzura, a jedan, još za njegovog života, čak i spalila, dok dela Zastava slobode i Ogledalo istine nisu dobila odobrenje cenzure za objavljivanje u Beogradu. Njegovi rukopisi, prepiska i pesme, koje je takođe pisao, spaljeni su u Dalju za vreme Drugog svetskog rata. U jednom porodičnom pismu brat Dimitrije o njemu je napisao: „On je bio čovek mnogo načitan, naučan i u pravom smislu filozof. Mnogo je mislio, pisao, a malo govorio.” Dugo se mislilo da su u ratu propale i njegove pesme, pa je njihov pronalazak u Rukopisnom odeljenju Matice srpske bio malo čudo. Zahvaljujući sačuvanom autografu Uroš je prepoznat i kao autor antologijske pesme Sujetna vsja objavljene u 37. svesci Letopisa Matice srpske 1834. godine.

Njegovo eklektično filosofsko delo pod uticajem je nemačkih idealističkih filosofa Šelinga, Fihtea i Hegela. U svoj filosofski sistem i princip sveopšte polarnosti, koji je formulisao, uvodi Hegelove zakone dijalektike. Pisao je u duhu nemačke prirodne filosofije. Sarađivao je u Srpskim novinama i Srpskom narodnom listu zalažući se, pun patriotskog optimizma, za slobodu u kulturnom stvaralaštvu, ukidanje cenzure, slobodno iznošenje pogleda o svim pitanjima koja se tiču čoveka te liberalan i demokratski preobražaj društvenog života srpskog naroda. U tom procesu  pridavao je veliki značaj književnosti, u koju ubraja i nauku i filosofiju, jer, po njemu, književnostpredstavlja „svest duha naroda”, a zadatak književnika jeste da tu svest budi, da vaspitava narod i nauči ga da misli. Za razvijanje nacionalne kulture on predlaže stvaranje duhovnih centara u kojima treba organizovati cirkulaciju knjiga, stvoriti novinarstvo, osnovati biblioteke, katedre i književna društva. Pri ostvarenju takvih ciljeva on uočava i veliki značaj narodnog jezika za razvoj nacionalne kulture. U svom prosvetiteljstvu Uroš Milanković razvija liberalne građanske ideje o političkoj i ekonomskoj slobodi i o kulturnoj emancipaciji srpskog naroda.

Njegova dela objavljena na srpskom jeziku, zahvaljujući pretplati, bila su široko rasprostranjena pa se može pretpostaviti da su imala i određeni uticaj među publikom. Na Prosvetu čoveka i obrazovanije jestetstva bilo je preko 900 pretplatnika, a na Naše vreme još i više.

(Izvor: Borivoj Čalić, Tragovi u trajanju, 236–238)