Викентије (Василије) Вујић (Даљ, 29. јануар 1874 – код Тополе, у Шумадији, 18. август 1939) – епископ банатски, професор и ректор;
Основну школу завршио у Даљу, гимназију у Осијеку 1892, права апсолвирао у Бечу, а Православно-богословски факултет, као питомац патријарха Георгија Бранковића, завршио у Черновицама. Монашки чин примио је у манастиру Шишатовац, на Благовести 1903. године. Рукоположен је за ђакона и презвитера и ступио у службу као подбележник архидијецезе у Сремским Карловцима. Исте године је постављен и за наставника карловачке Богословије, а од 1914, све до затварања 1920, био је и њен ректор. До 1932. надзорник је средњошколске научне наставе у бившој Сремско-карловачкој епархији. Патријарх Варнава га је 1931. поставио за свог заменика, за епископа је хиротинисан 1932, да би 1936. наследио банатског епископа.
Сматра се једним од најученијих архијереја између два светска рата. Знао је немачки, француски, румунски и руски језик. Поседовао је највреднију приватну библиотеку онога времена. Био је члан Матице српске. Као ректор Богословије одликован је Орденом Св. Саве IV степена.
(Извор: Ј. Козобарић, Српска православна парохија у Даљу, стр. 45; Српски биографски речник, II том 2, стр. 351–352, аутор: А. Бакић; Фото: Архива СБР)
Српска православна црквена општина у Даљу захваљује се Вујићу за дарове цркви, које је он послао за спомен на своје родитеље и брата, а поводом именовања за доктора богословије, Српски сион, 1903. (Један од потписника, Лазар Берковић, отац је Георгија Магарашевића.)