Моје прво сећање на Даљ прича је других.
Две су ми године. На летовању смо. Проводимо запечене дане на Дунаву. Господин отац и мамин тетак Радомир Суботић – ваљда им је сунце одвећ ударило у главу – скраћују досадњикаво поподне необичном играријом: стојећи, до паса, у плавим водама мутнога Дунава, два-три метра удаљени један од другога, добацују се предметом који никако и никада није био намењен за такву врсту разоноде – мномe. Како нисам имао право гласа, а знао сам да се нећу ништа питати и да смем нешто да кажем, мирно сам пристао на њихову сумњиву играрију. Тата ме је бацао Суботићу, тетак ме враћао господину оцу, и то би, вероватно, трајало до летни дан у подне, да ме тетак Раде, у настојању да ме ухвати у лету за ноге, није, у једном тренутку, испустио. Љоснуо сам у воду. Одмах сам потонуо, као камен. Суботић је скочио за мном, у роњењу му се придружио и господин отац, али је потрага сваким часом бивала све залуднија. Три пута су Суботић и господин отац ронили, али ме нису нашли. Ко зна где сам био. (По пецарошким афинитетима које сам, годинама касније, открио, може бити да сам, на пешчаном дну, разговарао са каквим бркатим сомом и заказивао му састанак, десетак година после замало дављења, у сумрак.) Пошто је Суботић очигледно сумњао да разговарам са рибама, заронио је и четврти пут, извукавши ме, након пет-шест секунди, из мутне воде, држећи у руци моју плаву косу. Плакао сам и вриштао као да ме неко коље. Препредени одрасли су одмах схватили моју кукњаву, па су почели да ме хвале и да на сва звона оглашавају како већ дуго нису видели да неко тако добро рони и да ћу, у будућности, сигурно, сумње у то нема, преронити Дунав, ако не по дужини, а оно сигурно по ширини, што је мени, који сам био наиван као човек, било довољно да развучем уста у благи телећи. (Од тада увек подозриво гледам Дунав и када се већ и усудим да у њега, гоњен врелином августовског сунца, уђем, никада не пливам далеко, пожељно је увек осетити пешчано дно под ногама.)
Горан Дакић, Даљ [одломак]