Године 1994. завршио сам рукопис свог првог романа. Мој издавач је покушавао да пронађе прикладног рецензента. „Имам у виду једног писца из Београда”, казала је Љиљана Пекић. „Из нашег је краја и бави се сличним темама. Али избегава да узме рукопис. Сумња да је реч о озбиљном делу и зато не жели да се обавеже. Плаши се да је реч о некаквом надобудном скрибоману.” Све док једног дана ипак није успела да му напросто утрапи рукопис, уверавајући га да је дело вредно пажње.
Недељу дана касније, негде о Божићу деведесет пете, Ђорђе је закуцао на моја врата. „Дошао сам да видим војника који уме да пише”, рекао ми је када смо се упознали, након што је, промрзао а оставши без превоза, уз стрепњу да ме неће наћи, коначно успео да дозове нас домаћине са, у мркли мрак увијене, пусте и разрушене улице. Није ваљда, помислих, потегаo из Београда, због мене и мог рукописа. Мора да постоје важнији разлози за његов долазак. Но, пошто сам га боље упознао, схватио сам да за њега не би било нимало необично да је због рукописа одлучио да седне у аутобус и крене наслепо у потрагу за аутором. Тако сам, изнебуха, са чуђењем, али дубоко поласкан, упознао творца ердабовске саге.
Бранко Бубало, „Оцићево Ердабово” [одломак],
из зборника Повратак у Ердабово