Транспорт

Већ смо у Мађарској. Напустили смо своју родну „туђину” и ушли у страну. Ујутру бродари шмрковима перу палубу, па и нас хладна вода обилато прска, што жељно користимо да мало проперемо очи, лице, врат и уши. Вукашин и Рада ми кажу да им је жао што нису знали када смо прошли Вуковар и Даљ, у чијој близини су Бобота и Габош. У шали им кажем да ћемо ускоро видети Пешту, али се они томе не радују.

Како је могуће, чешће мислим, да данас, кад смо у оваквом стању, причамо о прошлости, а управо сећање на прошлост је оно што нас прожима далеком срећом и надом да ће и бољи дани доћи. Прича Рада мало носталгично о подневној тишини у мору класалог и зрелог жита које се под лахором повија, таласа и шушти златом свога зрневља, а изнад њива лелуја танка измаглица. „Да ли ћу икада више бити на својим њивама?” пита се гласно Рада.

Синиша Михајловић, Путевима нестајања [одломак]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.