Хуго Клајн / Hugo Klein (Вуковар, 30. 9. 1894 – Београд, 2. 12. 1981) – доктор медицине, психоаналитичар, позоришни режисер, педагог и преводилац;
Као десетогодишњак почео је да свира виолину, а ускоро и друге инструменте: виолончело, тамбуру и гитару. Био је диригент школског тамбурашког оркестра. Писао је песме и литерарне саставе, објављиване у загребачком часопису Побратим. Гимназију је завршио 1912. године, када уписује Медицински факултет, а 1918. дипломира у Бечу, код професора Јулијуса Вагнер-Јаурега (Julius Wagner-Jauregg), чувеног аустријског неуропсихијатра, који је 1927. добио Нобелову награду за медицину.
У Вуковар се вратио 1919, али болничке прилике нису обећавале праксу каквој се надао, те одлази у Београд и почиње да ради у Душевној болници на Губеревцу. Од 1921. до 1923. је поново у Бечуна специјализацији. Потом у Београду започиње приватну лекарску праксу током које примењује и психоанализу у лечењу пацијената. Пише и објављује медицинске чланке у аустријским и немачким стручним часописима.
За „Нолит“ је 1929. превео Ремарков роман На западу ништа ново; у овој издавачкој кући је 1933. објавио и своју прву књигу: Нервни систем. Из 1936. је Клајнова књига Абнормалности нормалних. О психоанализи држи циклус предавања, а 1937. је међу оснивачима Психоаналитичког друштва Србије. Исте године је превео Фројдово дело Психопатологија свакодневног живота, за које је написао темељиту уводну студију. Обимну књигу Васпитање са гледишта медицинске и социјалне психологије објавио је 1939. године. Круна његовог бављења Фројдом била су одабрана дела овог психоаналитичара, објављена 1969. у осам књига и касније више пута поновљена, а која је Клајн приредио и за њих написао предговор. Своја лекарска искуства из рата преточио је у књигу Ратна неуроза Југословена која је објављена тек 1955. године.
По оснивању Позоришне академије 1948. прихватио је место професора психологије, а убрзо му је поверена и класа режије. Позоришну режију предавао је чак и након пензионисања, све до 1970. године. И у свом педагошком раду примењивао је неконвенционалне методе, не придржавајући се наставних програма. О режији и театарским темама објавио је више књига: Истина и варка у позоришној уметности (1950), Основни проблеми режије (1951, прешт. 1995), Живот двочасовни (1957), Приручник за аматере редитеље (1961, прешт. 1992), Појаве и проблеми савременог позоришта (1969), док се Шекспиру одужио књигом Шекспир и човештво (1964). Осим у редитељском раду, своја знања из области психијатрије и психоанализе Клајн је примењивао и на анализу књижевних дела те су тако настале његове студије „Злочин и казна” у светлости психоанализе, „Господа Глембајеви” у светлу дубинске психологије, Коме Хамлет прети?, Крај Краља Лира, Да ли је Хамлет волео Офелију?, „Хамлет” у светлу психоанализе и друге. Део тих студија сабран је касније у књигу Фројд, психоанализа и литература (1991).
(Извор: Боривој Чалић, Трагови у трајању, 261–266)
Детаљније: Б. Чалић, Хуго Клајн и
Каталог са изложбе, Универзитетска библиотека
