Ravnoapostolski put

Istorijska je istina da je put od Carigrada za Panonsku državu vodio preko Srema, Vukovara i Oseka, ako je hteo iz Vukovara da ide za Osek morao je preći i preko ovog mesta, te su kroz njega prošli i sv. braća ravnoapostoli Kirilo i Metodije, te su zasigurno i ovdašnjem stanovništvu propovedali istinu o nauci evanđeoskoj. Zbog toga naglašavam da Vaša Svetost ide po ravnoapostolskom putu kog su svojim prolazom blagoslovili prvoučitelji Kirilo i Metodije.

Spasoje Vukotić, mesni paroh, 1931, u obraćanju patrijarhu Varnavi prilikom posete Trpinji [iz knjige Mirka Manojlovića Ličnosti. Izbor zapisa o Trpinji]

Dalj

Kod patrijaršijskog Dvora

Gde Dunav proći mora

U Dalju još dalje i više

Putevi Gospodnji se ukrstiše.

*

Ispod Milankovićevog neba

Gde pogled piščev vreba

Još dalje u Dalju i više

Putevi se Gospodnji ukrstiše.

*

Na Hramu Svetog Dimitrija

Krstom se piše istorija

Preko Dalj planine i više

Putevi se Gospodnji ukrstiše.

Jelena Ocić

Vukovarska Adica

Jedno od takovih mesta je, bez sumnje, šumica, Adica zvana, koja četvrt sata zapadno od Vukovara leži, i kroz koju se idući na poznatu zadužbinu vukovarskih Srba, Dobru vodu, prolazi, pa koja danas Vukovarcima najprijatnijim letnjim šetalištem služi. Svakom koji kroz ovu ubavu šumicu prođe mora u oči pasti da je ista na sve strane davno zarušenim okopima ispresecana, na kojima se danas više stotina godina stari hrastovi dižu. Pri boljem posmatranju tih zarušenih opkopa opaža se da su isti u sasvim pravim potezima, ponajviše u velikim kvadratima, postojali te da nisu slučajno nego u izvesnoj, po svoj prilici, obranbenoj svrsi izvedeni bili. Ovo potonje potkrepljuje i sam zgodan položaj te, na uzvišenom, oblom brežuljku ležeće, šumice koja je unaokolo rekom Vukom tako opasana da se na istu samo preko prilično velikih mostova dolazi.

Risto Mihailović, Iz prošlosti Vukovara [odlomak], objavljeno u Novom Sadu, 1890. godine

Jašin daljski karakter

Moje bavljenje u Dalju imalo je tada za mene daleko veće interesovanje nego što bi se moglo zamisliti, jer sam mogao do mile volje posmatrati Jašu Ignjatovića, koji se ovde u zatišju seoskog života pokazivao onakav kakav je uistini bio. Pravo da kažem ja sam se svakom novom viđenju s njime iskreno radovao, jer sam ga rado slušao kako priča kad se rašćereta i jer sam unapred znao da će mi svaki razgovor s njime biti od koristi.

Dalj nije inače bogzna kakvo dopadljivo mesto pored sve njegove važnosti kao letnja rezidencija srpskog patrijarha. Ali je on za mene uvek imao neku neobičnu draž dok je u njemu živeo Ignjatović. Ja sam Dalj imao pred očima sa slikom Jašinom, koja je ovom mestu davala izvestan značaj, onako isto kao što je Dalj njemu davao naročiti izgled i karakter. On je bio u Dalju drukčiji nego što je bio docnije u Novom Sadu. U srpskoj Atini, zbog političke vreve u kojoj je i on zauzimao značajno iako ne baš uvek zavidno mesto, izgledao mi je neprirodan i izmajstorisan. On je u Novom Sadu bio mnogo manje simpatičan nego što je bio u Dalju, gde je jedva imao hleba da jede.

Todor Stefanović Vilovski, Moje uspomene [odlomak]