Од првих школских дана био сам везан за поједине наставнике као чамац за казук. Нисам их све волио, наравно, нити су сви вољели мене, али оне које сам волио – волио сам дјечје искрено и силно, почесто не знајући гдје је граница између љубави и поштовања, али са јасном свијешћу да ту границу никада не смијем да увриједим.
У Даљу је то било лако, јер на селу свако свакога зна. Сретао сам наставнике на улици, у винограду, на пијаци, али никада нисам био толико комотан да напустим ученичку клупу и да пређем за катедру. У трговини наставника математике сам често пазарио, наставника музичког сам редовно сретао на Витановој бари, а наставница биологије нам је, поодавно ми је причао ујак, била и некакав даљи род. Па ипак, сви су они били с једне стране, а ми, мусави и прашњави дерани који су вијали лопте, извлачили бабушке и крали трешње, са друге стране огледала.
Уосталом, разред који је био у рукама Станка Стојаковића, учитеља чија је душа била већа него Славонија, другачије није ни могао да се понаша. Не могу прецизно да реконструишем те године, али мислим да смо учитеља Станка вољели оном љубављу којом је Јованчетова хајдучка дружина вољела учитељицу Лану. Били смо с њим три године, а ја и данас памтим његову кошуљу, његове наочари и његову црвену свеску „на коцкице” у којој су свакоме од нас припадале двије странице.
Када је учитељ Станко предао смјену и када је малу војску прослиједио у руке Душану Рађеновићу, наставнику физичког и нашем будућем разреднику, знали смо да не можемо и да не смијемо бити другачији. Знали смо да у сваком наставнику морамо тражити учитеља Станка, као што смо знали да ће он пажљиво пратити да ли смо били вриједни његовог труда.
Српски нам је у петом разреду предавала госпођа Јованка Максимовић коју памтим, између осталог, и по томе што је била први наставник који ме је избацио са часа. У шестом разреду у учионицу је дошла госпођа Мирјана Новаковић, а док дишем ја ћу вјеровати да само тако и никако другачије треба да изгледа и да говори и да учи један наставник српског језика и књижевности. Предавала ми је нешто више од годину дана, дупло мање него сви даљски наставници, али на њу најчешће мислим када мислим о својим школским данима у Даљу. На њу и на учитеља Станка.
Наставница српског језика и књижевности Мирјана Новаковић говорила је тога дана о Дисовој пјесми Међу својима. Будила је разред питањем: На кога песник мисли када говори о два наша цвета из четири рата? А онда се десило нешто што памтим и данас, нешто што сам у потоњим годинама испричао небројено пута, нешто што сам, на концу, касније признао и самој наставници. Наставница је прекинула предавање и поставила питање: Зна ли неко шта је то мисаоно опкорачење? А затим на примјеру прва два стиха објаснила ову стилску фигуру повезујући крај првог (У њој каткад тиња) с почетком другог стиха (Мисʼо да још живиш…) формирајући једну логичну, пјесничку и интонацијску цјелину. Ниједну лекцију, никада и нигдје и ни од кога, нисам запамтио као ову!
И, кад смо већ код интонације: на једном од наредних часова наставница нам је објашњавала интонацијски смисао реченице. Ако родитељ, наводила је она, каже: Купио си, то је изјавна реченица која има своју мелодију, свој ритам и акценат. Али, ако се на те двије исте ријечи накалеми упитник: Купио си?, тада је и интонација реченице потпуно другачија, а њен нагласак се са информативног помјера на упитни карактер. Ево, и сада памтим те двије реченице, написане једну испод друге, прву са тачком, другу са упитником и њено инсистирање на томе да свако од нас по неколико пута, за себе и у себи, понови написано.
На почетку седмог разреда наставница Мирјана саопштила је да ће драмска секција за светосавску приредбу извести мањи комад из Стеријине Покондирене тикве и двије или три рецитације. Ја сам у руке добио стихове Војислава Илића: Ко удара тако позно у дубини ноћног мира…Припреме су почеле. Окупљали смо се једном у десет или петнаест дана. Припремали смо се најбоље што смо знали, а наставница нас је, полако и стрпљиво, као да је пецарош, заустављала, враћала, исправљала.
Неколико дана прије приредбе добио сам температуру. Знао сам већ тада да ћу за седмицу или двије Дунав замијенити Врбасом, и није било никакве сумње да је грозница била мој одговор на ту непоштену трампу за коју ме нико ништа није питао. Нисам отишао на приредбу, нисам говорио пјесму, нисам чак добио прилику да се наставници колико-толико учтиво извиним. То сам урадио тек у књизи Даљ, записавши да је тадашњи дјечак поштовао наставницу Мирјану колико и Дунав. Наставницу Мирјану истом снагом и истом љубављу поштује и данашњи дјечак који је можда и човјек.
Бескрајно жалим што у каснијим доласцима нисам више диванио са наставницом Мирјаном, што никада нисам сазнао ко је њен омиљени писац, уз коју књигу најлакше дочека јутро, на којим мјестима пушта сузу, гдје је и од кога она научила шта је мисаоно опкорачење. И што јој никада нисам рекао да ово што радим безмало двије деценије радим тако да се она никада не постиди свога ученика који се на њеним часовима, без изузетка, осјећао као међу својима.
