Марија (ДРАЖЕНОВИЋ) ЂОРЂЕВИЋ

13454114_1347495885267726_1940256246_n(1)

Марија (Драженовић) Ђорђевић (Осијек, 10. април 1924 – Борово, 6. октобар 1990) – прва жена ратни пилот у Југославији и на Балкану;

У Борово, где је завршила обуку за туристичког пилота, дошла је када се њен отац запослио у фабрици обуће „Бата“. Марија је љубав према летењу и авионима открила у другом разреду основне школе када су их наставници повели у обилазак аеродрома.

„Батина“ школа летења била је једногодишња и затвореног типа и у њу су могли да се упишу само радници фабрике, те је Марија у својој петнаестој години одлучила да напусти школу и да се и сама запосли у фабрици да би се уписала у школу летења. По полагању испита, Марија је постала најмлађи пилот у Југославији и то не само међу женама. Две године је радила као туристички пилот, а власник фабрике намеравао је да покрене сличну пилотску школу и у Мађарској. Марија је била једна од оних коју су припремали за инструкторе који би водили обуку, али је у инструкторској каријери нагло прекида рат. Заједно са мајком и оцем који је, захваљујући интервенцији једног од пријатеља који је био међу усташама, избегао стрељање на Дудику, пребегла је у Шабац. Иако су Марија и њени родитељи мислили да ће се ту скрасити, Шапцу је њен отац поново ухапшен и одведен у логор у Јарак. Срећом, убрзо су га пустили јер су фабрици „Зорка“ били потребни радници. Марија је касније отишла у Београд код баке. Већ првих дана по ослобођењу главног града сазнаје да Врховни штаб НОВЈ позива све пилоте да се јаве у најближу ваздухопловну базу. Иако се тај позив није односио на жене, она се јавила ваздухопловној команди у Земуну. Када их се сакупило двадесетак, послали су их пешице за Панчево, где је из дана у дан пристизало све више пилота. Тамо је поново срела своје колеге из Борова, Саву Богданова и Милана Мишу Ахметовића. Била је упућена на обуку на школским ПО-2 авионима, популарним „поликарцима“ и на ловцима ЈАК-9 након чега је постала пилот 11. ваздухопловне ловачке дивизије. Иако је очекивала да ће бити распоређена у један од три ловачка пука, доспела је у чету везе да лети „поликарцем“. Превозила је пошту, лекове, наредбе, људе који су морали хитно да се пребаце, а обављала је и извиђачке задатке. До краја рата извршила је 60 летова и тако постала једина Српкиња ратни пилот. Капитулацију Немачке дочекала је на аеродрому Мађармечке у Мађарској. После рата, њен пук је пребачен у Скопље, где је летела равноправно уз своје мушке колеге, а убрзо је демобилисана и напустила војну каријеру.

Да је међу пилотима Народноослободилачке војске Југославије била и једна жена дуго се није знало, па чак ни десетотомна Војна енциклопедија није забележила тај податак. На име Марије Ђорђевић пажњу су скренули њени саборци. У свим списковима и документима њене ратне јединице њено име је уредно забележено па дуго није било јасно како се догодило да се за њу није знало, док се није испоставило да је при сређивању документације, необавештеном службенику било чудно откуд жена у авијацији па је њеном имену додао „н“. Тако је Марија постала Маријан, а та неправда исправљена је тек крајем седамдесетих година прошлог века када је у једним новинама изашао први чланак о њој.

Сахрањена је на Новом гробљу у Вуковару, заједно са супругом Љубисавом. Преминули су исте године.

Извор: Славко Бубало, Марија (Драженовић) Ђорђевић

13453169_1347496001934381_1450241894_o