Милутин МИЛАНКОВИЋ

Милутин Милaнковић (Даљ, 16. мај 1879 – Београд, 12. децембар 1958) – астроном, геофизичар, климатолог, математичар, инжењер, проналазач, доктор технике, универзитетски професор, књижевник;

Милутинов отац Милан и мајка Јелисавета, из угледне осјечке породице Муачевић, изродили су шесторо деце, од којих је троје умрло у детињству и раној младости, а дуговеки су били само Милутин, његова сестра близнакиња Милена и млађи брат Богдан, познати романиста и музиколог. Милан Миланковић држао је радњу с колонијалном робом која је дунавским лађама пристизала из Беча, Пожуна и Пеште. Милутинов отац умро је врло млад, када је Милутину било само шест година, тако да је бригу о деци и имању од преко педесет хектара ораница и винограда, поред мајке, преузео њихов ујак Васа Муачевић, који ће водити бригу о Милутину све док овај не почне самостално да привређује кроз инжењерску праксу.

Милутин није редовно похађао основну школу, него је имао приватне учитеље и сва четири разреда основне школе положио је одједном 1889. године. Велики утицај на формирање Миланковићеве личности имала је родна кућа и њезино окружење, посебно величанствени Дунав који је протицао поред њихове баште. Године 1889. Милутин се уписује у реалну гимназију у Осијеку. Тамо ће у његовом животном опредељењу пресудну улогу имати професор математике Владимир Варићак, доцнији познати математичар, члан ЈAЗУ и СAНУ. Године 1896. уписује се Миланковић на студије грађевинске технике, где за 6 година стиче звање дипломираног инжењера, а 1904. године постаје доктор техничких наука. Од 1905. до 1909. ради као грађевински инжењер у неколико бечких фирми, а афирмацију стиче као пројектант армирано-бетонских грађевина. Пријављује шест патената чијом применом ће бити изграђени бројни објекти на подручју тадашње Aустроугарске монархије.

На позив познатих научника Јована Цвијића, Михаила Петровића Аласа и Богдана Гавриловића, Миланковић напушта уносни посао и прихвата место ванредног професора примењене математике на тек основаном Универзитету у Београду. На овој дужности остаће све до пензионисања 1955. године. У међувремену изабран је за редовног члана СAНУ и дописног члана ЈAЗУ, провео је први светски рат у интернацији у Будимпешти, објавио своја најзначајнија дела, учествовао на међународним научним скуповима.

По властитој жељи, његови посмртни остаци пренесени су у Даљ, 1966. године, где почива у својој породичној гробници с родитељима, сестром, браћом и бројним прецима међу којима је било и сељака и ратника, официра и генерала, дворских саветника и народних трибуна, проналазача и филозофа. Поверио је својим мештанима, Даљцима, да воде бригу о његовим земним остацима, а његов дух и дело одавно су део светске баштине.

Миланковић се бавио круцијалним космичким и људским питањима, сунцем и ледом, од чијег међусобног односа зависи појава и опстанак живота у свемиру. У скромним условима, уз помоћ папира и оловке, математички је објаснио узроке, настанак и трајање ледених доба на Земљи, доказао везу између небеске механике и климе на Земљи, поставио теорију померања северног Земљиног пола. Најзначајнијe Миланковићевo делo je Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба. Поред тога, Миланковић је значајан и као књижевник. Његова књига популарне науке Кроз васиону и векове једна је од најбољих у свом жанру, као и тротомни мемоари Успомене, доживљаји и сазнања, где су сећања на родну кућу, Даљ и његову околину исписани изузетним лирским тоновима.

Миланковић је творац досад најпрецизнијег календара, у којем је календарска година свега 2 секунде дужа од садашње тропске године. Миланковићев календар захтевао би корекцију тек за 28.000 година. Овај календар званично је прихваћен на Васељенском сабору у Цариграду 1923. године, али никада није примењен у пракси.

Као и сви визионари, Миланковић није доживио да његове теорије стекну пуну афирмацију. Тек од 1976. године, када су емпиријска истраживања доказала прецизност Миланковићевих теорија, његов углед у светској науци вртоглаво расте. Миланковићева математичка теорија климе је читанка која нам служи за разумевање геолошке прошлости Земље. Његово капитално дело Канон осунчавања и његова примена на проблем ледених доба сврстано је у најзначајнија научна дела 20. века. Милутина Миланковића светска наука уврстила је међу пет највећих научника 20. столећа, а NASA, агенција за свемирска истраживања, међу 15 највећих научника свих времена који су се бавили планетом Земљом. У Миланковићеву част један кратер на Месецу, један на Марсу и један планетоид названи су његовим именом.

Једна од будућих експедиција на Марс носиће Миланковићево име. UNESCО је 2009. годину, поводом 130. годишњице научниковог рођења, прогласио Миланковићевом годином. У свету се одржавају међународни научни симпозијуми посвећени Миланковићу, а глобална промена климе на Земљи чини његово дело трајно актуелним.

(Извор: Ђорђе Нешић)