Рајко Лукач (Међеђа, код Босанске Дубице, 1952) – књижевник;
Пише поезију и прозу. Књиге песама: Плавуша и путник, 1977; Спирално степенише, 1982; Књига паљеница, 1986; Одливци и силуете, 1987; Који куну дане и ноћи, 1990; Ухолаже, 1994; Јапија за ћивот, 1994; Реликвијар, 1994; Биштање пред лапот, 1995; Јона из фиоке, 1997; Плес двојника, 2004; Мачја пређа, 2008; Трпеза, 2008; Хвалисавко у копачкама од седам миља, 2009; Записи из подземног пролаза, 2010; Пајаци на пијаци, 2010. Романи: Чипкарска школа, 1988; Љетне санте, 1995; Божији угодници, 1–2, 1998; Архивске гробнице, 2002; Хроничар, 2005; Ухвати вјетар, 2012. Књиге приповедака: Мојин краљ, 1996; Шеталиште хромих, 2001; Самртни загрљај, 2006; Најгори надимак на свијету – приче за роман, 2011. Приредио Антологију приповедака српских књижевница, 2002. Живи у Београду.
Својим радом Заједнички послови и дани учествовао је на научном скупу „Повратак у Ердабово” 2014. године. Стални је гост манифестације „Јесен у Ердабову”, где сваки пут нађе инспирацију да напише причу. Тема Дунавски завет: Жарко Видовић и Ђорђе Оцић, која је одржана у оквиру програма ове манифестације за 2016, била је његов предлог. Његова је и иницијална идеја да „Јесен у Ердабову” 2017. буде посвећена Милану Кашанину, и на том скупу је свој прилог дао текстом „Бард из Видин-каопије” (одломак из романа Хроничар).