Захарија Орфелин (Вуковар, 1726 – Нови Сад, 19/30. I 1785) – писац, бакрорезац, историчар, калиграф, педагог, лексикограф, преводилац, теолог, издавач и уредник, редактор и коректор, полемичар, природњак, ботаничар, виноградар и винар.
Централна фигура српске културе 18. столећа, један од најзначајнијих стваралаца које су Срби икад имали. Његово дело, књижевно, научно и ликовно захтева интердисциплинарно проучавање, чак изван националних оквира. То стваралаштво је укорењено у текстуалну и визуелну културу свог времена и показује се као један од кључних елемената у разумевању модернизацијских процеса у српској култури, у доба када је српски народ, нашавши се након сеоба у новим околностима, уз то у страној, иноверној, држави, већ и због властитог националног и цивилизацијског опстанка морао да убрзано хвата корак са савременим токовима.
Био је песник, бакрорезац, историчар, калиграф, педагог, лексикограф, преводилац, теолог, издавач и уредник, редактор и коректор, полемичар, природњак, ботаничар, виноградар и винар. Започео је много тога што код Срба до тада није постојало а радио је, вероватно, и још понешто, што ће се тек открити. Све то указује на низ подручја у којима је тек требало стварати темеље, али открива и свесну просветитељску оријентацију његовог деловања. С много разлога је Орфелинов биограф Тихомир Остојић написао: „Још ће много труда и рада требати да се живот и рад Захарија Орфелина осветли и објасни како ваља.”
Свој псеудоним начинио је, вероватно, према именима античких митолошких личности Орфеја и Лина. Презиме Стефановић, под којим се такође помиње, није употребио нигде у својим делима.
Не зна се ништа о Орфелиновом школовању и младости. Тврдио је да се образовао сам, али је у то тешко поверовати с обзиром на његово знање језика (руски, немачки, латински, можда и француски и италијански) али и на распон његове књижевне и ликовне делатности. Сакупио је библиотеку енциклопедијског карактера од преко 200 књига, које су у великој мери сачуване до данас.
Од 1749. до 1757. био је учитељ у Новом Саду. Поводом устоличења Мојсеја Путника за бачког епископа 1757. калиграфски је исписао и илустровао рукописну споменицу Маловажноје […] приветствије (Поздрав Мојсеју Путнику) с циклусом панегиричних песама испеваним на рускословенском језику, у различитим сложеним облицима силабичке версификације и с акростихом те нотама забележеном мелодијом појединих песама. Споменица се може тумачити као идеални сценарио церемоније свечаног устоличења и у њој је Орфелин исказао, уз знатан песнички талент и цртачко умеће, завидно познавање сложених иконографских и алегоријских поступака, спајајући поетску и визуелну компоненту свог дела у јединствен узајамни однос. Кроз ово дело исказао је важан национално-патриотски и политички момент величајући не само новог владику већ и Српску православну цркву као предводничку снагу српског народа.
Исте године прешао је у административну службу код архиепископа и митрополита Павла Ненадовића у Сремске Карловце. Није познато где је научио графичку вештину, али је у Карловцима имао пресу за отискивање бакрорезних листова и на њој је умножио бакрорезне књижице теолошке садржине Краткоје […] наставленије (1757), Ортодоксос омологиа (1758) са својом песмом Павлу Ненадовићу стихи, Краткое да простоје о седмих тајинствах учителское наставление (1760) те песму Ода на воспоминаније втораго Христова пришествија (1760). Израдио је и отиснуо у бакрорезу и уџбеник красописа Новаја и основателнаја славено-сербскаја калиграфија (1759) с адаптацијом песме К гаждатељу Симеона Полоцког и дистисима у тринаестерцу који прате илустрације. На таблама књиге је, приказујући могућности лепог писања, донео мудре мисли и поуке из православне, римокатоличке и протестантске моралне теологије. У Сремским Карловцима започео је с израдом самосталних бакрорезних листова и изгравирао композиције Распеће Христово (1758), Богородица Бођанска (1758), Света Тројица и арханђел Михаил (1758) и Ваведење Богородице (1761), те израдио бакрорезне формуларе матичних књига крштених, венчаних и умрлих који су продавани парохијама. За Саборну цркву пројектовао је 1761. завршетке торњева и куполе.
Око 1761, или нешто касније, долази у везу са штампаријом Грка Димитрија Теодосија у Венецији, која је набавила ћирилична слова, где је у почетку вероватно био неслужбени редактор и коректор, а можда је имао и пословног удела. У наредних неколико година издао је онде низ богослужбених и богословских књига на рускословенском језику. Међу првим објављеним књигама били су мали буквар Началноје ученије (1761) те његова песма Горестни плач славнија иногда Сербији (1761), прво штампано песничко дело у српској књижевности, испевана на рускословенском језику. Од 1762. благајник је епископије у Темишвару код Викентија Јовановића Видака.
У Венецији је објавио књижице својих песама Тренодија (1762, ауторство је разрешено акростихом), Плач Сербији, препев Горестног плача на српскословенски језик (1762-63) и Оду на воспоминаније втораго Христова пришествија (1763), а из 1764. је бакрорез Свети Димитрије с изгледом манастира Велика Ремета. У традицији грађанске поезије је испевао и љубавну Песан новосаделанују за градешпонку господичну Ф. записану у рукописној песмарици.
Од краја 1763. борави у Венецији. Радећи у Теодосијевој штампарији објављује своје песме Сетованије наученаго младаго человека (1764), Песн историческа (1765, у којој сажима готово цео косовски циклус народних песама) и Мелодија к пролећу (1765). У својим песмама је исказао жанровску и тематску разноликост те изврсно познавање версификације, уводећи у српску књижевност нове облике стиха и строфе. Његове песме шириле су се и преписивањем у рукописне песмарице. У Венецији је 1765. објавио прву српску штампану историју Краткое введеније в историју происхожденија славено-сербскаго народа Павла Јулинца и приручник Новаја сербскаја аритметика Василија Дамјановића. Прештампао је зборник служби светим Србима Правила молебнаја (Србљак) Синесија Живановића, за која је израдио бакрорез с приказом српских светитеља. Наредне године приредио је и штампао Латински буквар (с тематским латинско-српским речником), а 1767. латинску граматику Первије начатки латинскаго јазика те велики буквар Первоје ученије у који је, уз упуте за савладавање читања и уобичајени богословски садржај, укључио поглавља о аритметици, времену, географији и историји, настојећи да ученицима пружи што више знања. За 1766. и 1767. приредио је прве српске Календаре (до данас нису сачувани), у којима је објавио и народне приповетке.
Значајну појаву српског просветитељства, Славено-сербски магазин (изашао само један број), први српски и јужнословенски часопис, штампан у целини грађанском ћирилицом, приредио је и објавио 1768. године. За Магазин је написао програмски предговор у духу просветитељских идеја, у којем се заложио за употребу народног језика у књижевности. Магазин је, осим формом, донео и суштинске новине у српску културу и књижевност увођењем нових жанрова: источњачке приче, епиграма и сонета (првог у српској књижевности), док је на крају приказ новоизашлих књига, што се може сматрати зачетком српске књижевне критике и библиографије.
Орфелин је 1767. постао почасни члан бакрорезачке академије бечког бакроресца Јакоба Матијаса Шмуцера Као „Академиј член“ сигнирао је бакрорез Свети Георгије с изледом манастира Сенђурђа (1767), а 1772. био је примљен и у новоосновану Академију ликовних уметности те се касније потписивао као „обојих акадмиј член”.
Службени ревизор Теодосијеве штампарије у Венецији био је од 1768. до 1770, затим је, до 1772, поново у Темишвару у служби Викентија Јовановића Видака. У Новом Саду је израдио бакрорезе Свети Георгије с изгледом манастира Сенђурђа (1769), Богородица Винчанско-Бездинска (1770), Свети Петар и Павле с изгледом доње цркве у Сремским Карловцима (1770) и Манастир Кувеждин (1772).
Орфелиново животно дело Житије и славнија дела государја и императора Петра Великаго у два тома, објављено је у Венецији 1772. и пуштено је на тржиште без имена аутора одлуком Димитрија Теодосија који није могао или желео више да чека на илустрације које су од почетка биле предвиђене и на које се у тексту указивало. За писање књиге Орфелин је користио обимну руску и западноевропску литературу (на пр., дела Ломоносова и Волтера), збирке објављене грађе, али и архивске изворе. Бакрорезне илустрације и географске карте Орфелин је у потпуности завршио 1774. у Сремским Карловцима (где је купио виноград и кућу) и обликовао књигу у планираном облику, под насловом Историја о житији и славних делах государја и императора Петра Великаго. Мали број штампаних примерака које је имао на располагању за опремање бакрорезима узрок су данашње реткости овог издања. Готово цео тираж анонимног издања врло брзо је у Русији распродан па је књига онде већ 1774. прештампана, али је њен прави аутор дуго остао непознат.
У Сремским Каловцима гравирао је и отиснуо бакрорезе Кнез Лазар (1773) и Манастир Крушедол (1775), два антиминса за Вићентија Јовановића Видака (1773. и 1774) те цеховско писмо с ведутом Новог Сада (1774). Израдио је 1776. бакрорезни уџбеник Новаја и основателнаја славено-сербскаја калиграфија (1776) на чијим је таблама већином донео цитате из Ломоносовљевих реторичких приручника. На позив Илирске дворске депутације, израдио је 1777. рукописни предложак за Славенскују и валахијскују калиграфију, уџбеник лепог писања за српске и румунске школе у Банату, за који је добио 100 дуката награде од Марије Терезије. Књига је отиснута у бакрорезној техници 1778. у скраћеној верзији а делила се бесплатно сиромашним одличним ученицима.
Написао је полемичку теолошку расправу Књига против папства римскаго и критички спис Представка Марији Терезији (1778/1780) у којем је, оштро критикујући вишу црквену јерархију, оставио драгоцене прилоге за познавање друштвеног живота Срба свога времена. Због дуга је морао да прода кућу и виноград па се сели по фрушкогорским манастирима, живећи готово од милостиње. Од 1779. до 1781. живео је у манастиру Беочину, 1781. до 1782. у Гргетегу, а од 1782. у Великој Ремети. Израдио је и отиснуо бакрорезе Манастир Хиландар (1779) и Свети Сава и свети Симеон (1780).
У пролеће 1783, болестан од туберкулозе, на препоруку архиепископа и митрополита Мојсеја Путника, отишао је у Беч за коректора штампарије Јозефа Курцбека, привилегованог штампара књига на источним језицима. У Бечу је, према немачком узору, објавио приручник за виноградаре и винаре Искусни подрумар, у чијем предговору пише о васпитању укуса и култури уживања у вину, а на крају доноси српско-латински ботанички речник. У књизи је дао бројне рецепте и упуте за справљање вина. Његова последња књига Вечни календар (објављена у две варијанте), с прилозима из астрономије, физике, медицине и историје, с бакрорезом Стварање света и приложеним бакрорезним илустрацијама природних појава поменутих у књизи, оцењена је као енциклопедијско дело које наглашава важност природних наука. На крају књиге објавио је Молитву пред смрт која је у синкретичком односу с бакрорезом Христос пред Богом оцем моли за спас грешника (1783).
У писмима Мојсеју Путнику под крај живота залагао се за објављивање Библије, речника и других потребних књига. У рукопису су му остали хербаријум Велики српски травник и Словенски словар. Поткрај лета 1783. с епископом Јосифом Јовановићем Шакабентом долази из Беча у Пакрац, а почетком 1784. прелази у Нови Сад где га је владика сместио на епископском имању Сајлово и осигурао му потребну негу. Преминуо је 19/30. јануара 1785. године. Сахрањен је на Јовановском гробљу у Новом Саду, али му се за гроб данас не зна.
Захарија Орфелин иза себе је оставио велико, лепо и разнолико дело. У то доба тешко да је ко могао више и боље. Барокна радозналост и смисао за прихватање новог успешно су стављени у службу његових просветитељских идеја и напора. Својим целокупним опусом Орфелин је умногоме поставио темеље рационалистичке и грађанске оријентације српске културе. У том процесу издваја се као један од главних актера на путу савладавања културне заосталости српског друштва у историјским оквирима 18. века. По својим прегнућима јасно се оцртава и као онај стваралац који је међу првима исказао јасно књижевно и уметничко опредељење и интелектуалну просвећеност и чије ће дело, по много чему, означити прекретницу у српској култури, чији је раст и модернизацијски процес тако успешно предводио. По томе се недвосмислено уочава његова, сасвим свесна, рационалистичка усмереност отворена према новим импулсима који су долазили и из Русије и са Запада, те голема активна улога у убрзаном развоју националне културе којем је свестрано доприносио у времену кад је та култура, и његовом несумњивом заслугом, крупним корацима грабила напред. Својом стваралачком ерудицијом и енергијом обележио је неколико десетлећа историјског времена у 18. столећу, која у српској култури представљају епоху која се с правом може назвати Орфелиново доба.
Због тога је с пуном свешћу о величини такве јединствене уметничке индивидуалности Доситеј Обрадовић и могао да напише: „Захарија Орфелина име неће међу родом нашим заборавити се.”
Боривој Чалић