Безбрижна времена

Има тако жена, непознатих, и најближима.

Та жена, која је сад, те ноћи, уз тутањ громова, и севање муња, сама, на својој постељи, плакала, била је, до своје тринаесте године сасвим онаква, какве су, у то доба, биле све њене сународнице. Босоного, девојче – са уснама црним од дудиња. Њу је њена теја, Ракичка, у Вуковару, успављивала, још увек, причама, о Настрадин хоџи, и дечјим бајкама. Евдокија – коју је Ракичка звала Евђо – обично би заспала уз бајку о медведу и лисици, о гостољубљу и добром срцу медведа, а лукавости препредене лисице. „Узми, лијо, кашику меда!” била је реченица са којом је девојче, најчешће, склопило очи, кад би сан почео да је хвата.

Била су то безбрижна времена.

Милош Црњански, Друга књига Сеоба [одломак]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.