Бела лађа на Дунаву

Волим свитање зоре на Дунаву
кад сунчеве зраке малат режу.
Неиспавани аласи у трошни чамац
подижу и пакују подерану мрежу.

Изненада, иза даљске кривине,
нечујно се промоли бела лађа.
Такав призор емоције буди
и у душу ме погађа.

Што би’ волео бити капетан на белој лађи,
да пловим од Шварцвалда до Црног мора,
у белом оделу што морнаре краси!
Да машем Миланковићу са палубе
који с телескопом стоји на тераси!

Док ја доживљаје и утиске о лађи
у стихове спремам,
Запљуснуше ме таласи.
Сунце одскочило, лађа прошла,
ја поред пецаљке – дремам!

Милован Ћурчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.