Као што већ знамо, давно пре него што је иједна прича о Дуну настала, и пре именa које је добијао, Он је свом силином великог Истера, надирући са севера, од Црне Шуме, на ердабовске обале, а бивајући од њих одбијен, бивао приморан да направи окуку и скрене према истоку, до Црног мора. На том путу између две Црне тачке – извора и ушћа – за који је узео име Плави (како би заварао свет и прикрио да ради на црно) носио је са собом и о себи свакаква чуда и којекакве приче о јунацима чудесног лика (као да су сишли с бечких слика!), све то избацивао највише на оне обале које су му се најјаче одупирале. Једино тако се и може схватити како су се у Ердабову нашле разне несхватљиве појаве, затекли разноразни легендарни ликови, чуле нечувене приче, виђала невиђена привиђења.
…
Све те чудне приче с чудесним ликовима, Дун је испоручивао на своју десну обалу, од Ердабова, Даља и даље, а ми смо их од почетка па надаље примале на руке и нама се показивале као на длану, јасно, на папиру читљиво, у стварности упечатљиво.
Ђорђе Оцић, Шума и друм [одломак]