Моје бављење у Даљу имало је тада за мене далеко веће интересовање него што би се могло замислити, јер сам могао до миле воље посматрати Јашу Игњатовића, који се овде у затишју сеоског живота показивао онакав какав је уистини био. Право да кажем ја сам се сваком новом виђењу с њиме искрено радовао, јер сам га радо слушао како прича кад се рашћерета и јер сам унапред знао да ће ми сваки разговор с њиме бити од користи.
Даљ није иначе богзна какво допадљиво место поред све његове важности као летња резиденција српског патријарха. Али је он за мене увек имао неку необичну драж док је у њему живео Игњатовић. Ја сам Даљ имао пред очима са сликом Јашином, која је овом месту давала известан значај, онако исто као што је Даљ њему давао нарочити изглед и карактер. Он је био у Даљу друкчији него што је био доцније у Новом Саду. У српској Атини, због политичке вреве у којој је и он заузимао значајно иако не баш увек завидно место, изгледао ми је неприродан и измајсторисан. Он је у Новом Саду био много мање симпатичан него што је био у Даљу, где је једва имао хлеба да једе.
Тодор Стефановић Виловски, Моје успомене [одломак]