На граничном прелазу

Roda

Пријављујем једну роду, клепетушу,
која ми још, са оџака, греје душу.

Сиву чапљу, дугоногу манекенку,
сакрио сам, од погледа злог, у сенку.

Теглим чамац из времена малолетних
као бурлак, цео живот боговетни.

Јутро зрелог јечма преносим на длану
и ноћ јунску, месечином окупану.

Сакрио сам у дубину, у дно бића
прве речи, ране слике и открића.

Риђом ватром опрљене нонијусе,
који само у сновима пропињу се.

Носим још и мајем расцвале шљивике,
аквареле са врбама, тополике,

оком сунца запаљене сунцокрете,
винограде на жицама разапете.

Све што спуштам, цариниче, са облака,
то не мењам за тридесет сребрњака.

Ђорђе Нешић (из: Боље је бити у мањини)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.