Пријављујем једну роду, клепетушу,
која ми још, са оџака, греје душу.
Сиву чапљу, дугоногу манекенку,
сакрио сам, од погледа злог, у сенку.
Теглим чамац из времена малолетних
као бурлак, цео живот боговетни.
Јутро зрелог јечма преносим на длану
и ноћ јунску, месечином окупану.
Сакрио сам у дубину, у дно бића
прве речи, ране слике и открића.
Риђом ватром опрљене нонијусе,
који само у сновима пропињу се.
Носим још и мајем расцвале шљивике,
аквареле са врбама, тополике,
оком сунца запаљене сунцокрете,
винограде на жицама разапете.
Све што спуштам, цариниче, са облака,
то не мењам за тридесет сребрњака.
Ђорђе Нешић (из: Боље је бити у мањини)