Пред јутро сам се пробудио из тешког и немирног сна.
Кроз прозор је допирао звук црквених звона. Био сам исцрпљен као да нисам спавао, али умирен и задовољан. Можда ће чињенице које сам прикупио ради решавања случаја под истрагом остати неосмишљене и безвредне, али мени је рано јутарње буђење донело пуно значење оног чудног осећања које ми је узело миран сан. Сад оно више нисам осећао само у носницама и на кожи. И гледао сам га и слушао. Гледао сам очима дечака велике блештаве лустере у ердабовској цркви, Патријаршијском двору и у Господиновој кући, кружио сам детињим погледом по иконостасу и фрескама, по портретима Господинових предака, слушао музику звона са сеоске цркве. Дечакови боси табани осећали су додир хладног и глатког пода у Господиновом дому. То нешто је дубок и отегнут глас Господинов и благо, сажаљиво миловање по коси меке руке Госпођине којој је дечачић доносио млеко и сир и коју је поздрављао са „љубим руке милостива”; нешто су и врхови прстију на воштаној свећи, на дариваном сребрњаку и украденом дукату, то је дивљење и страхопоштовање према племенитом металу, отменој раскоши, лепоти, светињи, моћи.
Заборављени доживљај давног детињства све више је окупљао и повезивао већину чињеница што сам сакупио у дворцу и око њега.
Ђорђе Оцић, Истрага [одломак]