И у једној другој, трећој, ко зна којој по реду, причи, Дун је из Белог, овог пута, Манастира, покупио, овог пута, сељаче, али одлично ђаче, и пустио га тада, прво до Новога Сада, начинио га господичићем, затим га вратио назад, и привидно га се одрекавши, послао даље од себе и више од Манастира, како би оданде, са Сорбоне, боље видео самог Дуна и све око њега, те гледао дубље, кад га буде примио натраг, спустио и даље од Сада, до Белога града, где смо га – Господина! – и ми среле, нимало изненада, мимо икаквих Привиђења виделе, и, ни Случајним открићима, откриле.
Све те чудне приче с чудесним ликовима, Дун је испоручивао на своју десну обалу, од Ердабова, Даља и даље, а ми смо их од почетка па надаље примале на руке и нама се показивале као на длану, јасно, на папиру читљиво, у стварности упечатљиво. При томе нисмо упознавале никаква привиђења него смо их већ, такорећи, знале из виђења.
Ђорђе Оцић, Шума и друм [одломак]