Лагано ношени матицом клизили су низ далеку црту бачког рита, док се иза њих, с друге стране, смањивао врх ердутске тврђаве, а затим се јављали, расли па нестајали торњеви цркава – даљске, ердабовске и боровске. Понекад би их вода однела и даље од Вуковара, до илочког брда. Успут би застали само ако би се чамац насукао на неки спруд, поплашили галебове и чапље, и поново се препуштали матици.
Ђорђе Оцић, Смрт у Ердабову [одломак]