Биће да је крај света близу. Биће да пипке његове већ осећамо под ногама, полагано нам их подмеће, неспретно циљајући ипак наше главе. Уколико и останемо без њих, Реко, имаћемо шачицу лепих успомена, скривене по џеповима, у ципелама, фиокама и прашњавим коферима снова. Имаћемо по које лето, пролеће ил’ јесен, промрзло зимско јутро, две-три шетње, поглед, мисао и посвећење Звезде, баш онако како смо нас двоје знали чинити – ја, седећи на клупи, у себи рецитујем Речи молитве, док ти радиш оно што најбоље знадеш, крећеш се ка југу. Звезда нас одозго гледа и види двоје усамљеника који славе њезин рођендан – једно увек мичуће а друго непомично збуњено. Звезда се тад поклони, запљусне нас топлином, одобри нашу жртву и подари плодну годину. Звезда, сведок наше љубави, стални заљубљеник наших порива и сања.
Остај ми добра, велика Реко. Остај ми увек каква јеси, баш таква каква никад пре ниси била.
Зоран Којчић, из романа Ход кроз…