Поље у које смо јутром ишли било је пожњевено, пусто, немило, покривено стрњиком, а ми боси. Данима су ми бридели табани и севало ми пред очима од оштрих убода. Трпео сам, јер ми је речено да другачије не могу бити учен и богат и, не усуђујући се обазирати, живео у страху од пустоши и самоће. Сем нас троје никога у пољу није било. Само двапут, трипут, неочекивано, ту, пред нама, као измишљене, узлетале су и стрмоглавце падале шеве, чудећи се оне нама и ми њима. Чинило ми се да ничега на свету нема осим сунца. Оно је било тако велико да бих зачас обневидео када бих се загледао у стрњику по којој смо тражили зрна овса. Губио сам се у светлости као у светлосном мору, које није обухватало само мене, већ цео свет. Први пут сам тада осетио срећу од нестајања.
У подне, склонили бисмо се под дрво, једино у свем пољу, да ручамо под њим, а ручали бисмо хлеба и ораха. Једном заувек научивши цео дан радити и размишљати, ни за чим нисам чезнуо колико за нерадом.
Одрастао, сатима сам знао лежати на трави, окренут лицем к висинама и, не желећи никуд ићи и никог срести, склопљених очију, бити блажен што ме пржи сунце и, слушајући из села звоно где некога оглашују и, у суседном вионграду где певају копачи, осећати се делом земље и бити срећан што има нечег с чиме сам једно. Сит читања, писања, гледања, слушања, желео сам да ме нестане, – да ме нестане у облацима, у сунцу, у љубави, у срећи, а потом опет да се на земљу вратим и поново живим.
Милан Кашанин, Страница мог живота [одломак]
(Изабрана дела, књ. 8, 226)