Једно од такових места је, без сумње, шумица, Адица звана, која четврт сата западно од Вуковара лежи, и кроз коју се идући на познату задужбину вуковарских Срба, Добру воду, пролази, па која данас Вуковарцима најпријатнијим летњим шеталиштем служи. Сваком који кроз ову убаву шумицу прође мора у очи пасти да је иста на све стране давно зарушеним окопима испресецана, на којима се данас више стотина година стари храстови дижу. При бољем посматрању тих зарушених опкопа опажа се да су исти у сасвим правим потезима, понајвише у великим квадратима, постојали те да нису случајно него у извесној, по свој прилици, обранбеној сврси изведени били. Ово потоње поткрепљује и сам згодан положај те, на узвишеном, облом брежуљку лежеће, шумице која је унаоколо реком Вуком тако опасана да се на исту само преко прилично великих мостова долази.
Ристо Михаиловић, Из прошлости Вуковара [одломак], објављено у Новом Саду, 1890. године