Завичај

Веселину Орсићу

У души грло се суши.

Свој сокак сањам стално
Реку што с прозора видим како тече
Црвено на обзору сунце минимално
У атар што побегне свако вече
Свуда без тебе сам тужан
Лепота твоја ми фали
А они што те зову својом
Волети те никад нису знали.
Они равницу немају у крви
Нису им у њој закопани преци
И на тебе нек’ не полажу право
Јер у теби наши су почеци.
А истина души ко вино прија…

Срђан Орсић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.