деди и баки
На распусту, у Планини,
табанамо, босих ногу,
горе-доле, по прашини,
коју, потом, к’о облогу,
стављамо на болна места:
згуљен палац, лакат здеран…
Ка сурдуку, затим, сместа!
(Памћење је ћудљив деран
што тумара, неопрезан,
и разгрће старе страсти…)
Умрљане од пекмеза,
мусаве од леба-масти
стрељају нас дедин поглед
и бакини приговори:
Докле тако? Унедоглед!
Обуј шлапе и не нори!
Сви у крпе након прања!
Пред сан снажним ударцима,
уз јауке и дерања,
боримо се с комарцима.
Гледамо кроз шалукатре
(поређани чело-ногу)
удаљене бачке ватре
како трепте у излогу.