Неодољива чар недокучивости

ravnica

Ти на мојој равници не можеш израсти изнад ниских кровова да преко њих гледаш, јер ти се земља углиби под ногама, и ти упадаш до појаса. Она ти даје у шаке свој микрометар, којим се само наши клипови могу мерити, она ти пружа сузно дрво, с једном или највише две жице, на ком се само њој разумљиве мелодије, без модулација, могу изводити, она ти усисава речник којим се само у нашем мрачном чардаку опипљиве ствари могу звати. Њена је љубав страшна, и када те она занесе и претопи у себе, ти више ништа друго не можеш волети, само оно што је њено, и ништа друго не можеш створити, само оно што она воли, што она разуме, што она потребује, и нико више на свету. Моја земља не трпи генијалност, јер геније је свачији, и јер је она праведна мати, – ту је њена чаробна моћ, – она воли сву своју децу подједнако, и неће ничији глас да крикне више осталих. Моја земља живи својим животом и не хаје за цели остали свет, она има своју историју и своје смерове, којима она све покорава, изравнава и ломи. На тајни жртвеник приноси она дневно срца и мозгове своје најбоље деце. Зашто? Да би сачувала примитивно девичанство своје ватрене љубави за све своје мале и ниште, који су, али само сви заједно, ипак једна величина.

Ти то не разумеш? Изгледа ти као бајка. И јесте прича о мојој земљи бајка, јер њен је садашњи живот још трајање преисторијске бајке. Хаос, у коме се само назире контура извеснога големака. А у тој недокучивости ће и бити баш њен неодољиви чар. Жалосна и дивна, крволочна и неодољива као Молох, прождире она своје најбоље због неког недокучивог нагона. Због неког чудног и својственог човекољубља, које је дубље још и од Достојевског, јер она, ваљда, једе своју најдаровитију децу да би била једном, кроз векове, толико сита и силна, да би богато могла вратити свој дуг, и родити изнуреном и залуталом човечанству нове геније и апостоле.

Видиш, ја – који сам је омрзнуо, јер она се може само или страсно и пожртвовано љубити или мрзети, и проклео када сам осетио њен загрљај који дави – и данас дршћем кад на њу мислим, и мада сам је гурнуо ногом, осећам да и амо пушта своје кракове за мном. Ја чим склопим очи видим њене мирне, упаљене очи које ме продиру, и немо заповедничи зову…

Вељко Петровић, Молох [одломак]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.