Transport

Već smo u Mađarskoj. Napustili smo svoju rodnu „tuđinu” i ušli u stranu. Ujutru brodari šmrkovima peru palubu, pa i nas hladna voda obilato prska, što željno koristimo da malo properemo oči, lice, vrat i uši. Vukašin i Rada mi kažu da im je žao što nisu znali kada smo prošli Vukovar i Dalj, u čijoj blizini su Bobota i Gaboš. U šali im kažem da ćemo uskoro videti Peštu, ali se oni tome ne raduju.

Kako je moguće, češće mislim, da danas, kad smo u ovakvom stanju, pričamo o prošlosti, a upravo sećanje na prošlost je ono što nas prožima dalekom srećom i nadom da će i bolji dani doći. Priča Rada malo nostalgično o podnevnoj tišini u moru klasalog i zrelog žita koje se pod lahorom povija, talasa i šušti zlatom svoga zrnevlja, a iznad njiva leluja tanka izmaglica. „Da li ću ikada više biti na svojim njivama?” pita se glasno Rada.

Siniša Mihajlović, Putevima nestajanja [odlomak]

Vukovar

Ko hoće da vidi ceo naš Vukovar

treba da se popne čak na Švapsko brdo

tamo gde Tri ruže ulica počinje.

*

Videće, pod sobom, u doli grad drema

kao kad se starci s crnim šubarama

pre večeri skupe da, pod krošnjom neba,

još poslednju lulu duvana popuše.

*

S leva, sa livada, Vuka tiho teče.

Sanjiva se mazi uz korenje vrba

k’o da joj je žao dalje da otplovi

i ostavi ove zelene obale.

*

A tamo daleko, preko svih krovova,

do neba se diže beli grofov dvorac.

Pod suncem sav trepti, mami i doziva

kao neka priča slatka i čudesna,

što baka je meni priča pred spavanje.

Đorđe Radišić

Gnezda

Baćila je rekao da je greh rušiti gnezda ptica. Bog sve vidi i sve čuje; ne smeš činiti greh. U osami sam često gledao nebo i tražio Božji pogled. Nisam ga uhvatio, ali sam čvrsto verovao u to što je Baćila rekao. To se ne sme činiti. I gotovo.

Zato smo Baćila i ja odlučili da se, kad nikog ne bude kod kuće, popnemo na krov štale i da izbliza vidimo rodino gnezdo na našem odžaku. Nigde više u Ljubojevom sokaku nema rodinog gnezda; video sam ih samo u Mrtvom sokaku.

Na proleće će se iste te rode pojaviti na našem odžaku. Zna se da one imaju u mozgu ugrađen nevidljivi kompas, koji ih nepogrešivo vodi u letu ka cilju.

Sreto M. Batranović, Gnezda,
iz knjige Testament [odlomak]

Na prstima noći

Kada moj otac završi posao
Iza sebe ostavi okasnele vozove i slova JeŽe
Umoran stigne kući dok izuva od kilometara
otvrdle čarape
u višku popije pola litre rakije oštrom
britvom nareže
sjajne topljive slanine očisti glavicu belog luka
Za stolom pridrema trgne se kao na zvuk pištaljke
i legne
Pošto zaspi majka na prstima hoda po kući
kad se iz sobe začuje glasno mrmljanje
…Gajdobra, Odžaci, Karavukovo, Bogojevo, Dalj…
…Vrpolje, Bosanski Šamac, Modriča,
Doboj, Kakanj, Zavidovići…

Žarko Dimić

Gitar, hegede i tambura

U to doba bio je u Dalju gajdaš Moša, kome što se dosetljivosti u poskočicama i pevanju tiče valjda para nije bilo. Moša sklopi društvo „duet”, on gitar, a Laza hegede. Moša nikad nije učio gitar, i samo je improvizirao pokraj Laze kao samouk, i naposletku tako je doterao da disharmonija nije bila već tako užasna, a i inače, instrumentalna neskladnost bila je izglađena aromantičnim pesmama. Međutim je Moša naučio hegede i tamburu, i sklopio u Dalju tamburaško društvo. Od gajdaša hegedaš, gitardžija, tamburaš i direktor bande, što se tiče obilatosti u satirnim pesmama, i shodne im predstavke, tu Moša stoji kao unikum, jedincatost. Moša i pesme stvara, i pesme pevane o srpsko-turskom ratu Mošin je proizvod.

Jakov Ignjatović, Memoari [odlomak]