Ђорђу Нешићу
Дунав у леду код даљске кривине,
На жалост патака и људске живине.
Корица ледна затим се превлачи
Телима, душама обалске нејачи.
Слеже се бели демон код полога
Свог тачног тумача и климатолога.
Врх леда − сфера, тачкаста расвета:
Или од надсвета или од прасвета.
Водна дворана кристална, свечана
Границе укида, на радост пречана.
Испод масивне струје и таласа
Невиђен сајам свакојег баласта.
Дунаво, сита неман препредена,
Цакли у руху поларног едена.
Водени сужањ, зима га окова,
У себи замиче пут рајских токова.