Миланковићу
Црвени се образ тврди
Ошамарен много пута
Прошлост дуго, тихо, грди
Да се кнедла већ прогута
Проговори, кажи, реци
Најгори смо од свих били
Не остављај завет деци
Да пронађу шта смо скрили
Овамо их све доведи
Некʾ се сете, ако знају
Шта нам и колико вреди
Геније у завичају
Одавде се добро види
У сред ноћи, кʾо по дану
Оном ко се себе стиди
Задужбине све пропаʾну
Нек се сети отаџбина
(Заборавља много тога!)
Ди су вредна деца њина,
Великана једног свога
Обнављајућʾ кућу твоју
Умивамо образ свој
И враћамо звезда роју
Омиљени призор твој
Дунав плави како тече
Поред дома родног чујеш
Звездано кад падне вече
У звезде нас с правом кујеш
Кућа твоја опет стоји
Као некад (чак и боља)
Бродове и звезде броји
Испуни се виша воља.
