Милутину
Над сокаком ноћ већ пада
Слику пенџер уоквири
Душа сваком труду рада
У башчици цвеће мири
Шеташ се и клавир чујеш
По диркама плешу руке
Спознаји се обрадујеш
Бројевима пишеш звуке
Са прозора Дунав гледаш
И бележиш бројке, слова
Размишљању сав се предаш
Чаробна је изба ова
Све је лепо, све је лако
Нема тога што сʾ не може
У кући је овој тако
Сазнања се стално множе
Да лʾ су звуци дивни стали
Кад нестаде лаког хода?
Закључци су сви нестали
Однела их Дунав вода
Рушевина само стоји
Ласте испод крова лете
Време судбу свима кроји
Сенке знања с правом прете
Срушила се због немара
Право на нас кућа твоја
Оставивши нас без дара
Кʾо ми њу без кућног броја
Ја те молим, ако чујеш
Опрости нам, вредни нисмо
Да нас међу звезде кујеш
Порушисмо све што бисмо.