Одговор

13241714_10208406745159791_1013387945_o1

Седимо у Ердабову, у кући Вранојевића, под орахом. Питам Стефана (Стевана, овенчаног, Стеву, Стевицу) рођеног од мајке Биљане, сестре моје, и оца Фридриха, брата немачког, питам ђака првака, полазника школе Маршалове, београдске… (Ђак је у недељној посети код „маминих” у Ердабову, сто педесет километара од Београда, узводно, на истој обали Дунава.)

– Шта ћеш да будеш кад одрастеш?

– Бићу велики Стеван.

Ђорђе Оцић, Ако има царства [одломак]

Пловидба

IMG_9909

Лагано ношени матицом клизили су низ далеку црту бачког рита, док се иза њих, с друге стране, смањивао врх ердутске тврђаве, а затим се јављали, расли па нестајали торњеви цркава – даљске, ердабовске и боровске. Понекад би их вода однела и даље од Вуковара, до илочког брда. Успут би застали само ако би се чамац насукао на неки спруд, поплашили галебове и чапље, и поново се препуштали матици.

Ђорђе Оцић, Смрт у Ердабову [одломак]

На Дунаву

dunav-vu

Ала мирно Дунав тече
поред бела Вуковара,
ала мирно па дубоко,
провидиш му чисте мисли.

Тако само зна да тече
на дну санка девојачка
силовита љубав-река,
божаствена неусанка.

Па колико воденица
има тамо на Дунаву,
алʼ на оној љубав-реци
тек ипак је више срца.

Лаза Костић