Транспорт

Већ смо у Мађарској. Напустили смо своју родну „туђину” и ушли у страну. Ујутру бродари шмрковима перу палубу, па и нас хладна вода обилато прска, што жељно користимо да мало проперемо очи, лице, врат и уши. Вукашин и Рада ми кажу да им је жао што нису знали када смо прошли Вуковар и Даљ, у чијој близини су Бобота и Габош. У шали им кажем да ћемо ускоро видети Пешту, али се они томе не радују.

Како је могуће, чешће мислим, да данас, кад смо у оваквом стању, причамо о прошлости, а управо сећање на прошлост је оно што нас прожима далеком срећом и надом да ће и бољи дани доћи. Прича Рада мало носталгично о подневној тишини у мору класалог и зрелог жита које се под лахором повија, таласа и шушти златом свога зрневља, а изнад њива лелуја танка измаглица. „Да ли ћу икада више бити на својим њивама?” пита се гласно Рада.

Синиша Михајловић, Путевима нестајања [одломак]

Вуковар

Ко хоће да види цео наш Вуковар

треба да се попне чак на Швапско брдо

тамо где Три руже улица почиње.

*

Видеће, под собом, у доли град дрема

као кад се старци с црним шубарама

пре вечери скупе да, под крошњом неба,

још последњу лулу дувана попуше.

*

С лева, са ливада, Вука тихо тече.

Сањива се мази уз корење врба

к’о да јој је жао даље да отплови

и остави ове зелене обале.

*

А тамо далеко, преко свих кровова,

до неба се диже бели грофов дворац.

Под сунцем сав трепти, мами и дозива

као нека прича слатка и чудесна,

што бака је мени прича пред спавање.

Ђорђе Радишић

Гнезда

Баћила је рекао да је грех рушити гнезда птица. Бог све види и све чује; не смеш чинити грех. У осами сам често гледао небо и тражио Божји поглед. Нисам га ухватио, али сам чврсто веровао у то што је Баћила рекао. То се не сме чинити. И готово.

Зато смо Баћила и ја одлучили да се, кад никог не буде код куће, попнемо на кров штале и да изблиза видимо родино гнездо на нашем оџаку. Нигде више у Љубојевом сокаку нема родиног гнезда; видео сам их само у Мртвом сокаку.

На пролеће ће се исте те роде појавити на нашем оџаку. Зна се да оне имају у мозгу уграђен невидљиви компас, који их непогрешиво води у лету ка циљу.

Срето М. Батрановић, Гнезда,
из књиге Тестамент [одломак]

На прстима ноћи

Када мој отац заврши посао
Иза себе остави окаснеле возове и слова ЈеЖе
Уморан стигне кући док изува од километара
отврдле чарапе
у вишку попије пола литре ракије оштром
бритвом нареже
сјајне топљиве сланине очисти главицу белог лука
За столом придрема тргне се као на звук пиштаљке
и легне
Пошто заспи мајка на прстима хода по кући
кад се из собе зачује гласно мрмљање
…Гајдобра, Оџаци, Каравуково, Богојево, Даљ…
…Врпоље, Босански Шамац, Модрича,
Добој, Какањ, Завидовићи…

Жарко Димић

Гитар, хегеде и тамбура

У то доба био је у Даљу гајдаш Моша, коме што се досетљивости у поскочицама и певању тиче ваљда пара није било. Моша склопи друштво „дует”, он гитар, а Лаза хегеде. Моша никад није учио гитар, и само је импровизирао покрај Лазе као самоук, и напослетку тако је дотерао да дисхармонија није била већ тако ужасна, а и иначе, инструментална нескладност била је изглађена аромантичним песмама. Међутим је Моша научио хегеде и тамбуру, и склопио у Даљу тамбурашко друштво. Од гајдаша хегедаш, гитарџија, тамбураш и директор банде, што се тиче обилатости у сатирним песмама, и сходне им представке, ту Моша стоји као уникум, јединцатост. Моша и песме ствара, и песме певане о српско-турском рату Мошин је производ.

Јаков Игњатовић, Мемоари [одломак]