Категорија: Ердабовска ЧИТАНКА

Равноапостолски пут

Историјска је истина да је пут од Цариграда за Панонску државу водио преко Срема, Вуковара и Осека, ако је хтео из Вуковара да иде за Осек морао је прећи и преко овог места, те су кроз њега прошли и св. браћа равноапостоли Кирило и Методије, те су засигурно и овдашњем становништву проповедали истину о науци еванђеоској. Због тога наглашавам да Ваша Светост иде по равноапостолском путу ког су својим пролазом благословили првоучитељи Кирило и Методије.

Спасоје Вукотић, месни парох, 1931, у обраћању патријарху Варнави приликом посете Трпињи [из књиге Мирка Манојловића Личности. Избор записа о Трпињи]

Даљ

Код патријаршијског Двора
Где Дунав проћи мора
У Даљу још даље и више
Путеви Господњи се укрстише.

Испод Миланковићевог неба
Где поглед пишчев вреба
Још даље у Даљу и више
Путеви се Господњи укрстише.

На Храму Светог Димитрија
Крстом се пише историја
Преко Даљ планине и више
Путеви се Господњи укрстише.

Јелена Оцић

Вуковарска Адица

Једно од такових места је, без сумње, шумица, Адица звана, која четврт сата западно од Вуковара лежи, и кроз коју се идући на познату задужбину вуковарских Срба, Добру воду, пролази, па која данас Вуковарцима најпријатнијим летњим шеталиштем служи. Сваком који кроз ову убаву шумицу прође мора у очи пасти да је иста на све стране давно зарушеним окопима испресецана, на којима се данас више стотина година стари храстови дижу. При бољем посматрању тих зарушених опкопа опажа се да су исти у сасвим правим потезима, понајвише у великим квадратима, постојали те да нису случајно него у извесној, по свој прилици, обранбеној сврси изведени били. Ово потоње поткрепљује и сам згодан положај те, на узвишеном, облом брежуљку лежеће, шумице која је унаоколо реком Вуком тако опасана да се на исту само преко прилично великих мостова долази.

Ристо Михаиловић, Из прошлости Вуковара [одломак], објављено у Новом Саду, 1890. године

Јашин даљски карактер

Моје бављење у Даљу имало је тада за мене далеко веће интересовање него што би се могло замислити, јер сам могао до миле воље посматрати Јашу Игњатовића, који се овде у затишју сеоског живота показивао онакав какав је уистини био. Право да кажем ја сам се сваком новом виђењу с њиме искрено радовао, јер сам га радо слушао како прича кад се рашћерета и јер сам унапред знао да ће ми сваки разговор с њиме бити од користи.

Даљ није иначе богзна какво допадљиво место поред све његове важности као летња резиденција српског патријарха. Али је он за мене увек имао неку необичну драж док је у њему живео Игњатовић. Ја сам Даљ имао пред очима са сликом Јашином, која је овом месту давала известан значај, онако исто као што је Даљ њему давао нарочити изглед и карактер. Он је био у Даљу друкчији него што је био доцније у Новом Саду. У српској Атини, због политичке вреве у којој је и он заузимао значајно иако не баш увек завидно место, изгледао ми је неприродан и измајсторисан. Он је у Новом Саду био много мање симпатичан него што је био у Даљу, где је једва имао хлеба да једе.

Тодор Стефановић Виловски, Моје успомене [одломак]

Транспорт

Већ смо у Мађарској. Напустили смо своју родну „туђину“ и ушли у страну. Ујутру бродари шмрковима перу палубу, па и нас хладна вода обилато прска, што жељно користимо да мало проперемо очи, лице, врат и уши. Вукашин и Рада ми кажу да им је жао што нису знали када смо прошли Вуковар и Даљ, у чијој близини су Бобота и Габош. У шали им кажем да ћемо ускоро видети Пешту, али се они томе не радују.

Како је могуће, чешће мислим, да данас, кад смо у оваквом стању, причамо о прошлости, а управо сећање на прошлост је оно што нас прожима далеком срећом и надом да ће и бољи дани доћи. Прича Рада мало носталгично о подневној тишини у мору класалог и зрелог жита које се под лахором повија, таласа и шушти златом свога зрневља, а изнад њива лелуја танка измаглица. „Да ли ћу икада више бити на својим њивама?“ пита се гласно Рада.

Синиша Михајловић, Путевима нестајања [одломак]