Бесмртност на кућном прагу

…Старац је умро на прагу туђе куће, али то је била кућа у којој се родио и одрастао, његова родна кућа, а продата. А он је ту ушао у двориште и умро, како је и рекао: „умрећу у родној кући”.

„Отуђеност” је усамљеност и пакао људи „пролетера” (што је у Римљана значило: човек без родне куће, дома и завичаја, искорењен, отуђен).

Завичај и родна кућа имају тајно дејство: да изазову осећање бесмртности, континуитета присуства предака, непролазног детињства човекова. Зато старац жели да ту и умре.

Нема никаквог „раја”, чак ни Небеског царства на земљи изван завичаја и завичајности.

Завичајност је медитеранска вредност (полис, богови завичаја, обоженост свега у завичају). Рај је – завичај (а не утопија, бескласно друштво и правда „империје”).

Завичај није предео, него трансценденција: предањем преображени предео, духовни свет, празнично огњиште, трпеза и простор, светиња као храм…

*

А смисао? – Упорна, стална и активна градитељска и домостројна одбрана своје (националне) историје, уз градњу школа, манастира, обданишта, задужбина…

Смисао је: очување ЦЕЛИНЕ: сабор места – Ердут, Даљ, Борово, Вуковар… – у ЕРДАБОВУ.

Жарко Видовић, Романи Ђорђа Оцића [одломак]

Напуштена

Осетили пацови да им је кућа на располагању. Патосано двориште прошарано на више места црним ископинама у виду кртичњака.
Кућа препуштена самој себи и злом ратном времену. Усамљена. Пацови још не улазе у закључане собе, али су патос намирисали.


*

Кућа је после тога продата човеку који ће о њој водити бригу као о живом бићу. Кућа и јесте живо биће, има душу.
Напустио сам кућу и изградио нови кров над главом онако како је моја мати пожелела и рекла.

*

Пацова више нема у нашој кући; одселили су се тамо где нема живе душе.

Срето М. Батрановић, Кућа на продају,
из књиге Тестамент [одломак]

Светлосно море

Поље у које смо јутром ишли било је пожњевено, пусто, немило, покривено стрњиком, а ми боси. Данима су ми бридели табани и севало ми пред очима од оштрих убода. Трпео сам, јер ми је речено да другачије не могу бити учен и богат и, не усуђујући се обазирати, живео у страху од пустоши и самоће. Сем нас троје никога у пољу није било. Само двапут, трипут, неочекивано, ту, пред нама, као измишљене, узлетале су и стрмоглавце падале шеве, чудећи се оне нама и ми њима. Чинило ми се да ничега на свету нема осим сунца. Оно је било тако велико да бих зачас обневидео када бих се загледао у стрњику по којој смо тражили зрна овса. Губио сам се у светлости као у светлосном мору, које није обухватало само мене, већ цео свет. Први пут сам тада осетио срећу од нестајања.

У подне, склонили бисмо се под дрво, једино у свем пољу, да ручамо под њим, а ручали бисмо хлеба и ораха. Једном заувек научивши цео дан радити и размишљати, ни за чим нисам чезнуо колико за нерадом.

Одрастао, сатима сам знао лежати на трави, окренут лицем к висинама и, не желећи никуд ићи и никог срести, склопљених очију, бити блажен што ме пржи сунце и, слушајући из села звоно где некога оглашују и, у суседном вионграду где певају копачи, осећати се делом земље и бити срећан што има нечег с чиме сам једно. Сит читања, писања, гледања, слушања, желео сам да ме нестане, – да ме нестане у облацима, у сунцу, у љубави, у срећи, а потом опет да се на земљу вратим и поново живим.

Милан Кашанин, Страница мог живота [одломак]

(Изабрана дела, књ. 8, 226)

Беле Барток бб (дугодневица)

деди и баки

На распусту, у Планини,
табанамо, босих ногу,
горе-доле, по прашини,
коју, потом, к’о облогу,

стављамо на болна места:
згуљен палац, лакат здеран…
Ка сурдуку, затим, сместа!
(Памћење је ћудљив деран

што тумара, неопрезан,
и разгрће старе страсти…)
Умрљане од пекмеза,
мусаве од леба-масти

стрељају нас дедин поглед
и бакини приговори:
Докле тако? Унедоглед!
Обуј шлапе и не нори!

Сви у крпе након прања!
Пред сан снажним ударцима,
уз јауке и дерања,
боримо се с комарцима.

Гледамо кроз шалукатре
(поређани чело-ногу)
удаљене бачке ватре
како трепте у излогу.

Горан Дакић

Беле Барток бб (краткодневица)

деди и баки

Јутро. Минус. Соба хладна.
Утопљени под јорганом
не слушамо цревца гладна.
Бака млеком и кајганом

позива на устајање.
Потом носи пеку, чварке.
(Мени: Једи! Сестри: Јање!)
Уз фруштук и прве чарке

крећу ситно испод стола.
Деда остраг маже санке.
Горан, Нина и Никола
– по моделу из читанке –

низ косину према цести
јуре као суманути.
Тако ваздан, до бесвести,
клизе сати и минути…

Промрзнуте ноге, шаке
враћају нас до шпорета.
Под крилима снене баке –
дедина се грије чета.

Ноћ већ нову битку иште.
Налик боју чаробњака
кревет поста борилиште:
ко ће лећи до димњака?

Горан Дакић