Гнезда

Баћила је рекао да је грех рушити гнезда птица. Бог све види и све чује; не смеш чинити грех. У осами сам често гледао небо и тражио Божји поглед. Нисам га ухватио, али сам чврсто веровао у то што је Баћила рекао. То се не сме чинити. И готово.

Зато смо Баћила и ја одлучили да се, кад никог не буде код куће, попнемо на кров штале и да изблиза видимо родино гнездо на нашем оџаку. Нигде више у Љубојевом сокаку нема родиног гнезда; видео сам их само у Мртвом сокаку.

На пролеће ће се исте те роде појавити на нашем оџаку. Зна се да оне имају у мозгу уграђен невидљиви компас, који их непогрешиво води у лету ка циљу.

Срето М. Батрановић, Гнезда,
из књиге Тестамент [одломак]

На прстима ноћи

Када мој отац заврши посао
Иза себе остави окаснеле возове и слова ЈеЖе
Уморан стигне кући док изува од километара
отврдле чарапе
у вишку попије пола литре ракије оштром
бритвом нареже
сјајне топљиве сланине очисти главицу белог лука
За столом придрема тргне се као на звук пиштаљке
и легне
Пошто заспи мајка на прстима хода по кући
кад се из собе зачује гласно мрмљање
…Гајдобра, Оџаци, Каравуково, Богојево, Даљ…
…Врпоље, Босански Шамац, Модрича,
Добој, Какањ, Завидовићи…

Жарко Димић

Гитар, хегеде и тамбура

У то доба био је у Даљу гајдаш Моша, коме што се досетљивости у поскочицама и певању тиче ваљда пара није било. Моша склопи друштво „дует”, он гитар, а Лаза хегеде. Моша никад није учио гитар, и само је импровизирао покрај Лазе као самоук, и напослетку тако је дотерао да дисхармонија није била већ тако ужасна, а и иначе, инструментална нескладност била је изглађена аромантичним песмама. Међутим је Моша научио хегеде и тамбуру, и склопио у Даљу тамбурашко друштво. Од гајдаша хегедаш, гитарџија, тамбураш и директор банде, што се тиче обилатости у сатирним песмама, и сходне им представке, ту Моша стоји као уникум, јединцатост. Моша и песме ствара, и песме певане о српско-турском рату Мошин је производ.

Јаков Игњатовић, Мемоари [одломак]

Бесмртност на кућном прагу

…Старац је умро на прагу туђе куће, али то је била кућа у којој се родио и одрастао, његова родна кућа, а продата. А он је ту ушао у двориште и умро, како је и рекао: „умрећу у родној кући”.

„Отуђеност” је усамљеност и пакао људи „пролетера” (што је у Римљана значило: човек без родне куће, дома и завичаја, искорењен, отуђен).

Завичај и родна кућа имају тајно дејство: да изазову осећање бесмртности, континуитета присуства предака, непролазног детињства човекова. Зато старац жели да ту и умре.

Нема никаквог „раја”, чак ни Небеског царства на земљи изван завичаја и завичајности.

Завичајност је медитеранска вредност (полис, богови завичаја, обоженост свега у завичају). Рај је – завичај (а не утопија, бескласно друштво и правда „империје”).

Завичај није предео, него трансценденција: предањем преображени предео, духовни свет, празнично огњиште, трпеза и простор, светиња као храм…

*

А смисао? – Упорна, стална и активна градитељска и домостројна одбрана своје (националне) историје, уз градњу школа, манастира, обданишта, задужбина…

Смисао је: очување ЦЕЛИНЕ: сабор места – Ердут, Даљ, Борово, Вуковар… – у ЕРДАБОВУ.

Жарко Видовић, Романи Ђорђа Оцића [одломак]

Напуштена

Осетили пацови да им је кућа на располагању. Патосано двориште прошарано на више места црним ископинама у виду кртичњака.
Кућа препуштена самој себи и злом ратном времену. Усамљена. Пацови још не улазе у закључане собе, али су патос намирисали.


*

Кућа је после тога продата човеку који ће о њој водити бригу као о живом бићу. Кућа и јесте живо биће, има душу.
Напустио сам кућу и изградио нови кров над главом онако како је моја мати пожелела и рекла.

*

Пацова више нема у нашој кући; одселили су се тамо где нема живе душе.

Срето М. Батрановић, Кућа на продају,
из књиге Тестамент [одломак]