Svetlosno more

Polje u koje smo jutrom išli bilo je požnjeveno, pusto, nemilo, pokriveno strnjikom, a mi bosi. Danima su mi brideli tabani i sevalo mi pred očima od oštrih uboda. Trpeo sam, jer mi je rečeno da drugačije ne mogu biti učen i bogat i, ne usuđujući se obazirati, živeo u strahu od pustoši i samoće. Sem nas troje nikoga u polju nije bilo. Samo dvaput, triput, neočekivano, tu, pred nama, kao izmišljene, uzletale su i strmoglavce padale ševe, čudeći se one nama i mi njima. Činilo mi se da ničega na svetu nema osim sunca. Ono je bilo tako veliko da bih začas obnevideo kada bih se zagledao u strnjiku po kojoj smo tražili zrna ovsa. Gubio sam se u svetlosti kao u svetlosnom moru, koje nije obuhvatalo samo mene, već ceo svet. Prvi put sam tada osetio sreću od nestajanja.

U podne, sklonili bismo se pod drvo, jedino u svem polju, da ručamo pod njim, a ručali bismo hleba i oraha. Jednom zauvek naučivši ceo dan raditi i razmišljati, ni za čim nisam čeznuo koliko za neradom.

Odrastao, satima sam znao ležati na travi, okrenut licem k visinama i, ne želeći nikud ići i nikog sresti, sklopljenih očiju, biti blažen što me prži sunce i, slušajući iz sela zvono gde nekoga oglašuju i, u susednom viongradu gde pevaju kopači, osećati se delom zemlje i biti srećan što ima nečeg s čime sam jedno. Sit čitanja, pisanja, gledanja, slušanja, želeo sam da me nestane, – da me nestane u oblacima, u suncu, u ljubavi, u sreći, a potom opet da se na zemlju vratim i ponovo živim.

Milan Kašanin, Stranica mog života [odlomak]

(Izabrana dela, knj. 8, 226)

Bele Bartok bb (dugodnevica)

dedi i baki

Na raspustu, u Planini,
tabanamo, bosih nogu,
gore-dole, po prašini,
koju, potom, k’o oblogu,

stavljamo na bolna mesta:
zguljen palac, lakat zderan…
Ka surduku, zatim, smesta!
(Pamćenje je ćudljiv deran

što tumara, neoprezan,
i razgrće stare strasti…)
Umrljane od pekmeza,
musave od leba-masti

streljaju nas dedin pogled
i bakini prigovori:
Dokle tako? Unedogled!
Obuj šlape i ne nori!

Svi u krpe nakon pranja!
Pred san snažnim udarcima,
uz jauke i deranja,
borimo se s komarcima.

Gledamo kroz šalukatre
(poređani čelo-nogu)
udaljene bačke vatre
kako trepte u izlogu.

Goran Dakić

Bele Bartok bb (kratkodnevica)

dedi i baki

Jutro. Minus. Soba hladna.
Utopljeni pod jorganom
ne slušamo crevca gladna.
Baka mlekom i kajganom

poziva na ustajanje.
Potom nosi peku, čvarke.
(Meni: Jedi! Sestri: Janje!)
Uz fruštuk i prve čarke

kreću sitno ispod stola.
Deda ostrag maže sanke.
Goran, Nina i Nikola
– po modelu iz čitanke –

niz kosinu prema cesti
jure kao sumanuti.
Tako vazdan, do besvesti,
klize sati i minuti…

Promrznute noge, šake
vraćaju nas do šporeta.
Pod krilima snene bake –
dedina se grije četa.

Noć već novu bitku ište.
Nalik boju čarobnjaka
krevet posta borilište:
ko će leći do dimnjaka?

Goran Dakić

Rukopisu u pohode

Godine 1994. završio sam rukopis svog prvog romana. Moj izdavač je pokušavao da pronađe prikladnog recenzenta. „Imam u vidu jednog pisca iz Beograda”, kazala je Ljiljana Pekić. „Iz našeg je kraja i bavi se sličnim temama. Ali izbegava da uzme rukopis. Sumnja da je reč o ozbiljnom delu i zato ne želi da se obaveže. Plaši se da je reč o nekakvom nadobudnom skribomanu.” Sve dok jednog dana ipak nije uspela da mu naprosto utrapi rukopis, uveravajući ga da je delo vredno pažnje.

Nedelju dana kasnije, negde o Božiću devedeset pete, Đorđe je zakucao na moja vrata. „Došao sam da vidim vojnika koji ume da piše”, rekao mi je kada smo se upoznali, nakon što je, promrzao a ostavši bez prevoza, uz strepnju da me neće naći, konačno uspeo da dozove nas domaćine sa, u mrkli mrak uvijene, puste i razrušene ulice. Nije valjda, pomislih, potegao iz Beograda, zbog mene i mog rukopisa. Mora da postoje važniji razlozi za njegov dolazak. No, pošto sam ga bolje upoznao, shvatio sam da za njega ne bi bilo nimalo neobično da je zbog rukopisa odlučio da sedne u autobus i krene naslepo u potragu za autorom. Tako sam, iznebuha, sa čuđenjem, ali duboko polaskan, upoznao tvorca erdabovske sage.

Branko Bubalo, „Ocićevo Erdabovo” [odlomak],
iz zbornika Povratak u Erdabovo